Остварење „Сунце мамино“ сценаристе и редитеља Косте Ђорђевића, ових дана пристигло на биоскопске репертоаре, узоран је пример за неведено и још по нечему.
Поред осталог, то је и несумњив домаћи раритет, и тријумф креативности као тихи али снажан и важан контраст доминантној провинцијалној гламурозности оличеној најпре у филмском слављењу заводљиве енергије насиља и савковрсне помрачине, као и лукративном величању иначе доминантне турбо фолк (не)културе. Тако у овом деликатном и непретенциозном филмском ткању, о још једном општем месту универзалног филмотворства – адолесценецији, илити гороко - слатком добу младости, испоставља се, такође (што је важно али не и најважније), има нечег новог и у томе како је испричано.
У филму, Реља (Павле Чемерикић), изђикљали тинејџер, поред свих светских и домаћих невоља, разумљиво брине само о сопственом животу, тј. о томе како да освоји срце девојке из комшилука. А Ана (Алиса Радаковић)? Баш је раскинула са дечком и нови удварачи већ чекају своју шансу. Рељи се тако учини да би у јакој конкуренцији његова компаративна предност могао да буде скорошњи породични догађај - смрт његове баке. Ем, мало Аниног другарског сажаљења, ем, могућност да се, макар на сахрани, догоди то коначно љубавно приближавање.
Проблем је само што Рељина мама Олга (Бранка Катић) за мајку није ни планирала уобичајену сахрану, већ ону сиротињску, општинску. Јер, одавно су се отуђиле, прекинуле контакте и ето, заувек растале. Без последњег поздрава, како то понекад бива. Није да и новац није проблем, за саму мајку са два сина. Тек, Реља, иначе у тензичном односу са мамом, ствара узима у своје руке и без њеног знања креће да организује бакину достојанствену сахрану... Овакав пролог делује као почетак урнебесне комедије, али већим делом ствари ипак иду мало другачије. Довољно је још рећи да ће се много тога, на не баш очекиване начине, разрешити и у главама и осећањима главних протагониста.
У овом, свом трећем целовечерњем играном остварењу (претходе му (С)Кидање и Режи), Ђорђевић остаје верана, од првог филма успостављеној поетици и мотивима, на визуелном плану патинираним, готово распадајућим ововеременим урбаним пејзажима, демодираним ентеријерима и одржавању фокуса на лицима ликова, на неки начин оштећених и ухваћених у егзистенцијалном раскораку са собом и светом, увек у покушају да остваре (не)могуће љубави.
За креирење једног оваквог јединственог градског свемира, заслуге увелико припадају и Бојани Андрић, директору фотографије чији кадрови центра Београда, снимљени иза блиставих фасада (запуштени хаустори, ољуштени зидови, умазана дворишта, рушевне терасе и надреални кровови смештени на потезу између Београђенке и храма Светог Саве), комплексни и на моменте очаравајући, одишу функционалном а истинском егзотиком новооткривених стварних простора да би и физички и на симболичкој равни били органски сједињени са протагонистима и манифестацијама њихових стања.
Уз наведено, „Сунце мамино“ карактерише свесна жанровска неодређеност, или пре добро избалансиран жанровски микс у распону од, у назнакама, тинејџерске комедије до пригушене мелодраме. Уз то, релаксиран ритам и успорени темпо дају мекоћу и благост низу догађаја и када је реч о суровим животним чињеницама проузрокаваним аксиоматским феноменима људског постојања као што су: љубав, мржња и смрт. Филм „Сунце мамно“ у коначном исходу награђује тихом, а великом катарзом макар за кратко (или можда на дуже) враћајући нас сасвим обичним, а тако важним стварима.
Одступање од конвенција, али не зарад кокетирања са испразним артизмом, назире се и у раду са глумцима, гурнутим преко ивице импровизовације, као и у кратким, недореченим а значењски јасним и животним дијалозима. Уз неколико актуелних синеаста млађе/средње генерације, Ђорђевић се до сада урађеним на пољу биоскопског филма показао као вредан аутор овдашњег својеврсног урбаног, неко би рекао арт хаус филма (у најбољем смислу речи) за ововремене тинејџере, али и све који се тих својих дана још сећају.
Владимир Црњански
