А да није реч само о важном сузбијању (само)заборава, па и оног личног, увериће се свако ко се суочи са филмом „Lost Country” Владимира Перишића. У домаће биоскопе стигао је после светске премијере на Канском филмском фестивалу и новембарске на Фестивалу ауторског филма у Београду, тематски коинцидирајући са крупно трагичним овогодишњим догађајима који су потресли (потресају) и узбуркали целокупно друштво.
Радња филма одвија се 1996. године, месец дана након новембарских избора на којима је опозициона коaлиција Заједно освојила веће градове, а владајућа Социјалистичка партија Србије покушала да дискредитује резултате како би се избори поновили и добила већина. Режим организује и контрамитинг 24. децембра, који замало да доведе до сукоба већих размера, у опасно подељеној Србији.
Поменути историјски контекст и конкретна збивања, као делови политичке и друштвене драме, оквир су и покретач једне интимне - петнаестогодишњи Стефан (натуршчик Јован Гинић) поступно, сам, на тежи начин, упознаје стварни свет око себе и једну другу страну своје најдраже, дуго је било савршене мајке. Она, зове се Марклена (Јасна Ђуричић) – од Маркс и Лењин, а по жељи свог оца, старог партизана – чврста је, непоколебљива, главна портпаролка СПС-а, која се, не случајно, нашла усред пакла кризног политичког менаџмента. Како сам Перишић наводи, то је филм о „конфликту двоструке лојалности према родитељу и према унутрашњем елементарном осећају за правду”.
После идиличне експозиције, Стефановог дружења са дедом у башти сеоске куће/викендице негде поврх Дунава, на симболичкој равни крају једног детињства, дечак, сада у граду, заједно са мајком у луксузном стану (месту родитељске љубави и неистином спутане животности), школи са друговима, њиховим домовима и егзистенцијално и полицијско-политички угроженим родитељима, ватерполо клубу, и све гласнијим студентским уличним протестима (простору неспутаног живота), креће се полако тешко проходним путем иницијације у свет одраслих. На том путу, мало је оних који би могли да му помогну. Мајка је ту, али потпуно заокупљена подупирањем трошног зида режимске слике стварности, и свесна и несвесна да би за то могла да плати, испоставиће се, највишу цену. За то време, Стефан обележен и све изопштенији због мајке, медијски свеприсутне промотерке власти, стиче политичку свест баш као и његови доскора најбољи другари и живот му, као новопеченом становнику стварности, постаје неподношљив.
У филму „Lost Country” његову документаристичку „текстуру” у слици, звуку , камери, као трећа димензија употпуњује психолошки минуциозна изграђеност главних ликова, визуелно се потпуно отелотворујући у реалистичком минимализму, Перишићу, као код претходних филмова, такође са деведесетим годинама у фокусу (кратки „Дремно око” и „Обични људи”), омиљеном и спрам садржаја оправданом и доследно функционалном, а и модерном и патинираном, стилском избору.
Њиме, као и специфичном употребом врсних глумаца (без видљивих шавова уклопљених натуршчика и професионалца) измештених ван простора традиционалне драматизације, вишка емотивности, те не подлегању мелодраматичности ситуација, „Lost Country” чине да својом потмулом експресивношћу болно зрачи универзалним значењем. Као такав, дајући повод и наводећи на размишљања и о узроцима вршњачког насиља, аутодеструкције и потискивања људскости и суптилности у свим нам тим циклично екстремним приликама.
Владимир Црњански
