Јединствен начин на који Рајко Грлић пишући проналази додирне точке филма и живота, комбинирајући непредвидиву драматургију стварности с фикцијом потенцијалних филмова, учинио га је приповједачем који је, након толико филмова који су обиљежили хрватску кинематографију, овај пут „изрежирао“ сјајну књигу - пише Марина Вујчић у уводном тексту за „Неиспричане приче. Ново допуњено издање“ Рајка Грлића, које су се након пет година („Неиспричане приче“, 2018), недавно појавиле (и) у издању београдске Лагуне. А, „како извући чеп из ГРЛИЋА боце“, читоцима ће постати јасно након више од 400 страница те књиге која (ре)дефинише много тога из живота једног од најбољих југословенских, хрватских, што да не, и светских филмских стваралаца, превасходно редитеља.
Кад уђете у неке године, да не кажем поодмакле, дође вам некако природно да чепркате по властитој прошлости. Ова књига, поједностављено речено, резултат је тог „чепркања“, објасниће Грлић у једном интервјуу, додајући како је игром непажње, то показао Анти Томићу, који га је, уз помоћ Марине Вујчић, „натјерао да бљеске претвори у књигу“. Књигу која ће се, од те 2018, појавити у седам држава са по неколико нових поглавља. „На крају их је било толико да ме Нино Павић, власник Телеграм.хр, једног од врло ријетких уточишта памети у Хрвата, наговорио да све то сакупим и да он то објави као знатно проширено издање. За београдско проширено издање криви су Лагунини уредници Дејан Михаиловић и Ивана Мисирлић. Као што видите, за све што се догодило с том књигом суставно окривљујем друге. Ја сам, попут француске собарице, ту потпуно невин“, објасниће Грлић зашто је своје записе извадио из ладице, и уместо унуцима понудио ширем читалачком аудиторијуму.
Својеврсни лескикон сећања, допуњен сада са још 23 филмска термина (кратко дефинисаних), који су, њих 190, понасособ почеци његових прича, аутор се бави богатом личном повешћу, не држећи се само породице и своје каријере, већ широко развијајући свој поглед на некадашњу заједничку земљу, пријатеље, сараднике и колеге, на догађаје који су обележили југословенске просторе, и тада и сада турбулентном историјом, додајући томе свој садашњи, „живот у егзилу“. Кроз његове приче сударају се гране породичног стабла - „Селимо уредно и на вријеме! Селимо солидно! Селите с нама! То би отприлике могло стајати на нашем породичном грбу“ - тутње одјеци Голог отока (мајка и отац), шетају се „Прашки ђаци“ у сред совјетске окупације Чехословачке 1968. (поред Грлића, Срђан Карановић, Горан Марковић, Горан Паскаљевић, Лордан Зафрановић) и професор Елмар Клос... време социјализма настављено национализмом, па опет породичне (и личне) невоље током и након Другог светског рата...
Духовити, дирљиво, понекад горко саркастично, Грлић „у режијској биљежници као у некој добро зачепљеној боци“, коју је ипак отворио, открива епизоде из свог живота или из неког од својих нереализованих филмова. Шетајући се, напред-назад па испочетка, 1950-им, 1960-им, 1970-им, 1980-им, 1990-им, 2000-им годинама, до најновијих, постјугословенских времена кад се преселио у САД и наставио филмску каријеру на релацији Загреб - Атина (Охајо), Грлић испреда узбудљиве приче које, свака за себе, могу бити и филм.Не остаје он дужан ни себи, ни колегама, ни онима који су добрано узбуркали Балкан, и који своју и будућност народа које су набили у торове, граде на митовима измишљајући традиције.
Драган Стошић
