Милисав Савић, Владин колега, вели да у Венецију не треба ићи без његове књиге о Венецији. Јер је он њу даровао златним речима и метафорама, он о њој, заправо пише као о љубавници. Сава Дамјанов, такође Владин колега, поводом књиге Корто Малтезе, његов прозни дискурс именовао је као неку врсту бајковне фантазмагорије, као трактат сањара који се одриче свог књижевног порекла.
Михајло Пантић га назива практичарем сажете имагинације и прозног поетизма, примећујући да је поетички и мотивационо доследан, језички заошијан и ђаволски духовит, и да његова нарација, у Миленијуму у Београду, тече готово филмским убрзањем. Ја сам га, најнепосредније, препознао у вишебојности метафоре Слађане Илић – као будног сневача у урлајућој дивљини. Из једноставног разлога – сведочећи, у савременом метежном и пустошном свету, с дна бунара, вавилонског, у којем је језик у раскораку са срцем, а срце није сагласно с оним што језик изговара, овај нам је аутор посведочио да је књига, доиста, сенка нечег у ауторовој глави, које остаје и кад се све друго гаси. О тој сенци, њеним дометима и узлетима чули смо драгоцене речи, на недавном округлом столу, који је, у Библиотеци Матице српске, организован у славу и част Владимира Пиштала, као добитника Златне књиге. Он је посведочио о намери нашег аутора да нас разбуди из тешког сна, да, из одежда небића, уђемо у одежде бића. Да се вратимо звездама и ветровима који су одвојени од наше душе, кретом Декартовог осећаја да постојимо само унутра. Као што се Венеција може назвати и путописном, и аутобиографском, и есејистичком књигом, а у збиру бива романескна тканица, тако је и Песма о три света, доиста песма, веродостојни лирски вез, али и приповедни низ, у крајњем исходу роман једног кентаура којему се морала свидети Венеција.
Свети Августин вели да се Стари Завет открива у Новом Завету, да је Нови Завет сакривен у Старом Завету, да су они, заправо, не толико алегорије један другоме колико узајамне метафоричке идентификације. За Фраја реч је о јединственој форми која сједињује Дантеову архитектонику и Раблеову дезинтеграцију – без њеног разумевања и тумачења нема разумевања и тумачења књижевности. Света књига наслеђује, преноси и диверсификује митологију. Она говори језиком мита и метафора, па је истински одговор на њена значења књижевни одговор. Стога су је, с разлогом, именовали као књижевност плус, као јединствену симултану скупину метафора.
Њено референцијално значење је, заправо, њено истинско примарно значење, будући се све вредности повезане с појмом истине могу спознати само кроз мит и метафору. Када, у отиску, даха, златног, из уста, Очевих, ослушнемо – ја сам чокот, а ви лоза, онда нема сумње да метафора није случајни украс библијског језика, већ његов доминантни модус мишљења. И зар истински ехо ове дивне слике не одјекује страницама Песме о три света, у чудотворној двоумици да ли је, доиста, Отац, наш, начинио свет као сат, па га је навио и отишао!?
На самом крају, усмеравајући фантасмагоријско пробијање Пераштанке Озане Болице, кроз три утегнута циви- лизацијска прстена, пратећ њен повратак у завичај, кроз слике преметања нашег људског зрна у решету светова, Владимир Пиштало је, као што је записао мој колега Ненад Шапоња показао вишак смисла за разумевање других култура, за својеврсно препевавање историје, уводећи српски роман у глобално светско такмичење. Стога је сасвим умесан његов став да се Песма о три света може сматрати првим српским суматраистичким романом. Сам аутор придодаје да суматраизам не може проћи, односно, да и, надаље одјекује. И одјекује. И одјекује!
Селимир Радуловић
