Наиме, како пише Јутарњи лист, у Загреб су из Србије стигле четири понуде, но у управи Јадран филма из загребачке Дубраве резолутно одговарају - аутобус није на продају.
„Добили смо понуду за сарадњу од више предузећа које се баве продукцијом и евентима с подручја бивше Југославије, али и четири понуде из Србије за продају аутобуса с натписом „Крстић и син“. Но, то смо морали отклонити јер тај аутобус, једноставно, није на продају”, казао је председник управе Јадран филма Винко Грубишић.
Додао је и како сами настављају пре неколико година започету обнову аутобуса чији је завршетак, како истиче Грубишић, „нажалост, зауставила пропаст једне велике хрватске корпорације која је требала да буде спонзор”. Након пословног слома тог некад и у Европи моћног, али неоствареног покровитеља, Грубишић истиче да су успостављени односи с неколико других спонзора, али и да су обнову ипак, за сада, одлучили да наставе сами.
Наставља и како је реч о озбиљном улагању у темељну реконструкцију тог мерцедес аутобуса јер, како у загребачкој Дубрави истичу, а парафразирајући цитат из “Ко то тамо пева”: “Немачка возила су најбоља на свету - Die Beste”.
„Но, међутим, наша жеља која је значајно успорила обнову јест да аутобус учинимо механички прихватљивим и технички потпуно исправним, односно да буде у возном стању. Морамо га оставити визуелно оригиналним, али технички исправним да се може возити као регистровани аутобус”, каже Грубишић.
“Овај аутобус ће заиста возити пп путевима бивше Југославије. Заиста ће ту бити и неки Мишко који ће нас возити завезаних очију. Уосталом, то нам ионако раде”, закључио је.
Како истичу у Јадран филму, реч је о аутобусу мерцедес-бензу О 3500 који се производио од 1949. и који, супротно увреженом мишљењу, није био модел који се могао возити по провинцијским земљаним путевима у Србији уочи избијања Другог светског рата и бомбардирања Београда, завршне сцене филма Слободана Шијана.
Био је то великосеријски аутобус, а његова цена се сада уобичајено креће око 60.000 евра јер колекционари не преферирају аутобусе и камионски програм. Као “обични” олдтимер има такву вредност, али као кључно возило у филмском врхунском делу југославенске кинематографије његова вредност драматично расте.
Технолошки, биће уграђен нови мотор, обновљено трап и уградити двокружни кочиони систем да аутобус може да изађе на пут. Биће уграђена нова опрема, али поштујући изворно стање. У принципу бит ће то “show car” за подручје целе бивше Југославије, истичу у радионици Јадран филма.
Кажу да повратак у изворно стање значи и оригиналну боју аутобуса, натпис “Крстић и син”, али и димњак и рупе на крову аутобуса од сачме испаљене из пушке ловца којег је филмски оживио Ташко Начић, пећ бубњару и импровизирани роштиљ којим су вешто руковали возач Павле Вуисић и његов Мишко, Александар Берчек, те дрвене клупе на којима су седили филмски ликови које су оживели Данило Бата Стојковић, Драган Николић, Славко Штимац, Неда Арнерић и остали.
Дневник, Јутарњи лист
