Његово дубоко мисаоно и филозофско поимање, посебно класицистичке музике, претходно и шармантно вербално вођење кроз одабране композиције Моцарта и Бетовена, уз сјајно, управо „умилно“ превођење на српски језик, уметничког директора манифестације, Зорана Имшировића, поново, као и претходних година, бројни посетиоци Дома војске поздрављали су срдачно и топло, тешко се растајући од драгог им и цењеног извођача, педагога и хуманисте.
Трећи и четврти концерт поверен двема грузијским пијанисткињама, које су се као и угледни професор Лесли углавном школовале у Немачкој, донели су и нова слушалачка искуства. И Нино Гуревич и Ани Такидзе поседују велике свирачке способности и техничку спремност, па су се обе представиле високим репрезентативном наступима, у сваком смислу оправдавши бројне освојене награде. Нино Гуревич је прво пренела дух Моцартових Варијација у Бе-дуру, К. 500, освајајући кристално јасним тоном и прецизно изнивелисаним звучним односима десне и леве руке, да би потом, у складу с посветом догађаја, евоцирала музику Кларе Шуман. Тумачила је Три романсе оп. 21, истичући у њима сетно обојена расположења и романтичарски развијену мелодичност, као и наглашену експресивност и постепено „згушњавање“ фактуре, затим и нежно лирску скерцозност, најзад и распламсалу виртуозност и захукталост темпа.
Разумљиви програмски избор донео је потом Три фантастична комада оп. 111 Роберта Шумана, с појачаном бујношћу, страственошћу, „чврстином“ и богатством садржаја, освајајући интерпретативном дубином, присношћу с инструментом и заобљеном пуноћом звука. Иако повремено одајући и извесну напетост у тумачењу тако концентрисаних музичких садржаја, врхунац вечери је постигла у технички веома захтевној и тематски и емоционално раскошној, енергично започетој, Сонати б2. 2 у бе-молу Сергеја Рахмањинова, градећи је осмишљено, сигурно, одлучно и посвећено, до детаља приказујући свој довршени пијанизам, у суштини усаглашен с непогрешивим и легендарним извођаштвом њеног аутора, запамћеног и као једног од највећих мајстора клавира у историји музике.
Вече касније, Ани Такидзе је такође одушевила завидним интерпретативним остварењима, од прве освајајући квалитетом удара, великом експресивношћу, широким динамичким распоном и беспрекорним владањем инструментом, али и самосвојном музикалношћу. Под називом „Кјарина“ (како је Шуман звао своју супругу Клару), реситал је започела такође Моцартом (који се попут лајтмотива провлачио централним делом фестивала) и то Сонатом К. 333 у Бе-дуру, свирајући је управо бестежинском лакоћом, сензибилношћу израза и савршено исцизелираним украсима. Публика у Врању не аплаудира између ставова, слуша музику усредсређено, па је и други став протекао у неометаном току, „дишући“ префињено и с одмереним цезурама, те је тим очитије деловала гипкост, заносна одлучност и права моцартовска сонорност завршног става.
Сусрет с Ани Такидзе био је за нас потпуно изненађење и откровење, па смо тако доживели и романтичарску суптилност Шопенових првих ноктурна из опуса 27 и опуса 15. Потпуно изнивелисан мир и контемплација, али и бескрајна нежност, подвучена еруптивним ударима у басовима, донели су одговарајући предах пред Свитом из балета „Жар птица“ Игора Стравинског, први пут представљеној на концертном подијуму Дома војске. Читав арсенал супериорно коришћених техничко-изражајних средстава и најшири спектар евокативности и тонских боја, бурне акцелерације и велики узлазни глисандо красили су ефектно извођење.
Шумановој Кјарини била је посвећена и завршна тачка, Карневал оп. 9, композиторов чаробни музички свет пун растрзаних емоција, страствености, чежњивости и најразличитијих контрастних расположења и карактерних „сличица“ распоређених специфичним звучним и перкусионитичким ефектима по целој клавијатури. У дубоко промишљеној, али и чудесно осећајној интерпретацији Ани Такидзе, спојене јединственим дахом, свака је добила своју прелепу мелодику, адекватну динамику, акценте и агогику, устрепталост, занесеност, еруптивност, сензитивност, творећи јединствену импресивну целину.
Марија Адамов
