За Јована Дучића цар Лазар је био „највеличанственија фигура наше историје, који је на Косову био наш Агамемнон...“
Опера по либрету Небојше Лапчевића из чије сваке реченице (у првој и трећој слици) зрачи побожни патос, а у другој – ритмички жар – сјајно је у музику пренео Крушевљанин Расински, који је одрастао управо на тим просторима и сам од детињства осећајући подрхтавање тла древних Лазаревих витезова који су управо одавде, причестивши се у Лазарици, кренули у Косовски бој.
Посебно узбуђење морали су да осете и сви многобројни посетиоци који су стојећи и овацијама испратили готово сваку нумеру ове једночине опере и саме срочене у витешком фону. Потекла је и понека суза, не додуше као пре много векова како је Адам Стошић забележио у књизи „У походе честитоме кнезу“ када је „цео Крушевац плакао када је 16-годишња његова кћи Оливера отишла Бајазиту, убици свога оца...“
Прва слика „Зидање Крушевца“ одводи нас у 1371. годину када је кнез Лазар подигаио град као своју престоницу и војно утврђење. Турски путописац Евлија Челебија записао је 1650. године: „Тврђава се налази на једном питом брегу; има шестоугаони облик, а сазидана је од камена... То је красна и мајсторски израђена тврђава, али је мало руинирана...“ Време је учинило своје и данас је од ње сачувана 18 метара висока Донжон кула са четири камена степеника између приземља и првог спрата.
А Расински је својом опером, у коју је исконски уткао православље у сваку ноту, проговорио језиком блиским Јаначедковом музичком реализму, али прожетим мелодијским токовима са нашег тла. Изванредне солистичке нумере остварили су двојица моћних дубоких гласова Вук Зекић у роли насловног јунака и Горан Крнета као Свети Амос. Хор „Источник“ је као грчкој трагедији коментарисао радњу, успостављајући респонзоријалне дијалоге са кнезом („Хлеб наш насушни поставимо у темеље наше душа наших“), а над техником исона развијали су се и дуги драмски дуети кнеза са књегињом Милицом (Мином Глигорић), коју је чежњиво најавила соло виолина.
На крају прве слике кнез је поручио: „Срце своје ја у зидине ставих...“ (како и Шопеново срце почива у Цркви Свдетог Крста у Варшави)... У другој слици – „Распето Косово“ – диригент Раде Пејчић сјајно је осетио подрхтавање тла 20.000 ратника на српској страни и 30.000 Турака, музикално урањајући у дамаре тзв. неправилних тактова (5/8, 7/8) и преносећи их члановима Уметничког ансамбла МО Републике Србије „Станислав Бинички“ (композитора који је такође потекао одавде, из села Јасике где је његов отац градио мост преко Мораве). Изванредну улогу остварио је млади баритон Милутин Јоцић у малој али херојски упечатљивој роли Милоша Обилића, док је Бајазит Михаила Оташевића био недовољно речит. Мени је засметало и што је глумцу (Микши Јовановићу) а не певачу поверена улога Мурата који над тремолом гудача излаже дуги монолог.
Четрдесет година после битке Константин Филозоф је о њој писао у биографији деспота Стефана Лазаревића и о погибији турског цара, што је био једини случај у њиховој богатој историји. Прву драму о Косовском боју написао је Енглез Томас Гоф 1619. под називом „Одважни Турчин“ (о цару Мурату).
Поводом шест векова Крушевца Милић од Мачве (Милић Станковић) насликао је у техници „ал сецо“ на површини од 40 квадратних метара зидну слику „Обретење Лазарево“ која је инспирисана народном песмом „Обретење главе кнеза Лазара“, која опева легенду о томе како се његова одсечена глава сама припојила са телом. У трећој слици опере компизитор Расински је инспирисан овом легендом насловио не само овај део него и читаво своје музичко казивање у славу небеског Светог кнеза Лазара. На крају се чују звона ... не из Лазарице него из оркесатра „Бинички“... а после Косовског боја звона цркве Нотре Даме у Паризу објавила су српску победу - и камо среће да је било тако, читава наша потоња историја имала би другачији ток...
Гордана Крајачић
