Новосадска публика имала је прилику да чује шест, можда и најбољих Бручијевих композиција, али ову прилику није у пуној мери искористила. Синагога је остала полупразна 30. марта, док је Свечана сала Градске куће у уторак 11. априла била испуњена, али не и крцата публиком. Тешко је проценити да ли је у питању лош маркетинг или индиферентност новосадског грађанства, тек утисак је да пут до заслуженог места у јавном памћењу овдашње друштвене заједнице музика Рудолфа Бручија неће прећи ако остане страна „уху, слуху и духу“ града у којем је и за који је Бручи живео и радио. Организаторима Фестивала „Рудолф Бручи“ треба одати признање и пожелети им бољу медијску пропраћеност у наредним подухватима.
Наступ Војвођанског симфонијског оркестра био је по свему изузетан културни догађај. Захтеван програм састављен од Синфоније Лесте, Концерта за тромбон и оркестар бр. 2 и Треће симфоније одсвиран је с високим нивоом увежбаности и инспирације. Заслуге припадају диригенту Илмару Лапиншу и тромбонисти Ђерђу Ђивичану, као и целокупном ансамблу ВСО-а. Сложене партитуре Бручијевих симфонија Лапинш је водио зналачком руком доброг познаваоца. У спољним ставовима Синфоније Лесте пратио је равнотежу између музичке грађе засићене дисонанцом и репризне архитектонике музичког тока, не губећи из вида дијалектичку везу између експресионистичког детаља и неокласичне целине. Колористичко богатство унутрашњег става Бручијеве друге симфоније Лапинш је подвукао без много расплинутости. Представивши се Бручијевим Концертом за тромбон и оркестар бр. 2, Ђерђ Ђивичан оправдао је репутацију једног од најбољих европских тромбониста у овом тренутку.
Иако непознато, Бручијево концертантно дело настало у традицији Бартоковог фолклоризма није било загонетка за мађарског тромбонисту. Сигурност са којом је Ђивичан одабрао нешто бржи темпо у првом ставу, као и нешто спорији у трећем, говори о снажном уметничком интегритету. Најубедљивију интерпретацију Ђивичан је остварио у другом ставу концерта, испунивши архаични међимурски напев великим и топлим тоном. Ако се изузме чињеница да звучни баланс оркестарских група у ретким ситуацијама није одговарао колористичким решењима, Трећа симфонија је одсвирана беспрекорно. Њена драматичност, лиризам, скерцозност и трагичност, као елементи традиције похрањени у новом звуку, изнети су на површину и „саопштени“ с разумевањем, о чему најбоље сведоче овације публике након извођења.
Концерт одржан 11. априла у Свечаној сали Градске куће донео је више осцилација. Доследно опредељење Гудачког квартета ТАЈЈ за савремено домаће стваралаштво показало се непроцењивим у сусрету с Бручијевим Петим гудачким квартетом. Реномирани ансамбл понудио је зрело и интроспективно читање композиторовог позног камерног опуса, лишено претенциозних гестова. Врло музикално одсвиран је други став „Гусларска“, испуњен хетерофоним преплитањем деоница. У завршном ставу, сазданом на мотиву „бе-а-це-ха“, повремено је недостајало ритмичке енергије, али не и пуног звука који је на моменте добијао оркестарску снагу. Извођење Метаморфоза „Бе-А-Це-Ха“ није оправдало очекивања. Чињеница да се Метаморфозе на репертоару налазе чешће од осталих Бручијевих композиција сугерише компаративни хоризонт на којем се наступ Гудачког оркестра Завода за културу Војводине, предвођеног диригентом Микицом Јевтићем, мора рангирати испод претходних интерпретативних остварења.
Карактерним трансформацијама мотива „бе-а-це-ха“ није дат одговарајући значај, па је дело презентовано као рационална музичка конструкција без експресивне снаге. Анемична „крвна слика“ ансамбла поправила се у Концерту за кларинет и гудачки оркестар, повучена темпераментом кларинетисте Александра Тасића. Разуђеност мелодијске линије у првом ставу савладана је дијалошким уодношавањем фрагмената, док је љуаси уна цаденза у другом ставу донета с дисциплинованом слободом. Необарокна моторика у трећем ставу одговарала је сензибилитету и солисте и оркестра, што је допринело убедљивом завршетку који је публика наградила дугим аплаузом.
Немања Совтић
