Претпоставке и спекулације о алкохолу као подстицају успешног и плодотворног рада део су многих полемика, истраживања, озбиљних студија. Требало је објаснити и отклонити заблуде да се уз „ослањање” на пиће и друга стимулативна средства не могу остварити значајна креативна дела уколико се не поседује таленат.
Усаглашена су мишљења о „алкохолним напицима„ према којима су некадашњи уметници имали највише афинитета. Ту се, пре свих, мисли на вино. Пиће, чија се историја мерила миленијумима, често се налазило на столу писаца и сликара. И сам Матош је тврдио да таленти ничу „у крајевима богатим виновом лозом”. Ништа мање пажње није поклањано вискију. И за њим су такође посезали многи глумци, редитељи, врсни књижевници. Иако занемарен на листи „опијајућих горостаса”, међу напицима омиљеним сликарима и писцима помиње се и префињени апсинт.
„Зелена чаробница„ или апсинт сматран је леком и еликсиром живота, много пре него се могао купити у радњи. Грци су га звали апсонтион што би значило „непитак“, а Римљани абсинтиум што значи „горак“. Правио се од пелина, биљке која је била посвећена богињи Артемиди. У медицини се користи већ више од 3500 година. Пелин су сматрали леком против тровања кукутом и гљивама, а Хипократ га је преписивао против жутице и реуме. Напитак на бази пелина помешан са вином даван је возачима двоколица у старом Риму, како би их подсетио „да чак и победа има своју горку страну„.
Биљка пелин која се дуго користила као лек, од 1792. постаје главни састојак ликера за који се у Француској говорило да је „вештичије дело” или „зелена вила”. Апсинт је први произвео лекар Пјер Ординер. Пет година касније његов рецепт искористио је Анри-Луј Перно, који је у Швајцарској отворио дестилерију и продавао га као пиће. По повратку у Француску основао је фирму, а пиће је нудио француским војницима у Алжиру као лек против маларије и грознице. Они су у апсинт додавали анис како би му поправили укус, па су га пили мимо његових лековитих својстава.
Апсинт се производи од аниса, пелина и шећера, а садржи до 75% алкохола. У њему је и састојак због којег су могућа халуциногена дејства, ако се попије превише овог пића. Представља алкохолни дестилат познат по свом зеленкастом изгледу, који овом пићу даје његову неодољиву боју. Овај биљни ликер своју незгодну репутацију стекао је захваљујући легендама и бројним гласинама које су током деценија пласирале пропагандне агенције, уметници, јавне личности, али и утиску који се јавља када се прочита колики се садржај алкохола крије унутар стаклене флаше.
Халуциногено дејство апсинта један је од најпопуларнијих митова који га прате, и у највећој мери је нетачан. Конзумирање не само овог већ и сваког другог алкохолног пића у великим количинама, сасвим сигурно ће довести до мало другачијих стања свести. Поменуто дејство које се приписује апсинту у ствари је резултат изузетно великог процента алкохола, који у просеку износи 60 одсто, као и бројних биљака које га сачињавају. Иако је један састојак веома сличан психоактивној супстанци ТХЦ-у, потребно је попити га изузетно много да би се осетио било какав ефекат.
Врхунац популарности апсинт је достигао између 1880. и 1914. године, када је постао симбол боемског духа Париза. Французи су 1874. попили 700 хиљада литара овог пића, а до 1910. његова потрошња попела се на 36 милиона литара годишње. Због многих недела која се почињена под утицајем „зелене чаробнице„, Француска 1915. забрањује продају апсинта, а 1920. у Америци почиње прохибиција. Колико год се власти трудиле да спрече његову употребу, апсинт се и даље кријумчарио. Произвођачи су се на разне начине довијали како би прикрили чињеницу да продају ово популарно пиће.
Неки су чак ишли толико далеко да су апсинт продавали као тоник за косу. Занимљиво је да он никада није био забрањиван у Великој Британији и Шпанији. Укидањем забране, у Француској се поново јавља ово контроверзно пиће. Наследник познате дестилерије из Понтарљеа наставља да производи апсинт. Међутим његов напитак је овога пута знатно блажи од својих „оригиналних” претходника. Након стогодишње забране, апсинт се појављује и у САД. Био је то резултат напорног лобирања компанија које се баве увозом, како би успеле поново да га врате на рафове продавница и барова.
Апсинт постаје заштитни знак париске боемске сцене, а многи од уметника били су уверени да подстиче њихову креативност. Чини се да није било ствараоца који се у то време није предавао чарима апсинта. Његовом зеленом магијом проткана су дела сликара и писаца друге половине 19. века. Многи уметници живели су на врло неконвенционалан начин, а неки од њих показивали су знаке озбиљног нервног растројства. С обзиром на период највеће популарности и дејство које му је приписивано, апсинт су називали и „зеленом течном дрогом импресиониста”.
Боја зеленог ликера преовладавала је на платнима Едгара Дега и Едуарда Манеа. Најватренији поштовалац апсинт-културе био је Ван Гог. Омаж овом пићу дао је својим делом “Флаша апсинта”. Са апсинтом је жвакао пелин како би у организам унео што више апсинтола, па је створено мишљење да је управо под његовим утицајем одсекао себи уво. У том „француском проклетству„ касније је уживао и Пабло Пикасо, који апсинт помиње у именима појединих слика. Осим што нас обавештавају о његовој популарности, дела сликара приказују и тамну страну навике пијења апсинта.
Према овом пићу нису били равнодушни ни писци и песници, попут Верлена, Рембоа, Бодлера, Вајлда, Поа и многих других. Ернест Хемингвеј био је један од последњих познатих обожавалаца апсинта. То је било у време када је ово пиће већ било забрањено у већини земаља. Поједини љубитељи апсинта поменуће га у својим текстовима, забелешкама и литератури. Своја размишљања о овом пићу записао је Оскар Вајлд. Занимљив осврт на апсинт дао је и Хемингвеј. Он ће остати забележен у његовом чувеном роману „За ким звона звоне”.
Синиша Ковачевић
