Тридесето издање Фестивала који је пре тачно две деценије усмерио фокус на европску кинематографију, уз 40 лета од како је публика први пут могла да види култно остварење „Маратонци трче последњи круг“. И све се то повезало када су на позорницу изашли директор Фестивала европског филма Палић Радослав Зеленовић, драмски писац и сценариста Душан Ковачевић и глумац Богдан Диклић, који је ове године један од добитника признања „Александар Лифка“.
- Да је било лако – није. Да је било велико задовољство – јесте. Да је могло више – вероватно. Да је могло боље – тешко – почео је своју беседу Зеленовић, на крају доделивши Ковачевићу новоустановљену „наградицу“, малу реплику торња на Палићу, који у већој верзији представља и главну награду Фестивала. - Поводом тридесет година фестивала, установили смо једно мало признање, реплику торња на Палићу, и укупно их је тридесет. Са великим професионалним, али и великим личним задовољством, први торањ предајем Душку Ковачевићу.
Лична карта Фестивала
- Препуна Летња позорница на Палићу за мене јесте овај фестивал – каже Радослав Зеленовић, за којег је најемотивниј тренутак отварања био приказ свих добитника Награде „Александар Лифка“. – Од њих 48 који су темељ европске, па и наше кинематографије, само троје није било на отварању, а то за мене јесте најбоља и најупечатљивија лична карта Фестивала европског филма Палић.
Душан Ковачевић, који је и председник Савета фестивала, након пријема овог признања је уручио награду “Александар Лифка” легендарном глумцу Богдану Диклићу, за изузетан допринос европској кинематографији.
- Изузетна ми је част, и драго ми је што мом старом другу могу да уручим ово велико међународно признање. Богдана Диклића сам упознао почетком седамдесетих година на Академији за позориште, како се тада звао данашњи Факултет драмских уметности. Од тог времена, од пре више од 50 година, дружили смо се и повремено радили. Оно што могу рећи и што је сигурно доказано је да је Богдан Диклић један од наших најзначајнијих глумаца, који је одиграо улоге у филмовима који се памте – рекао је Ковачевић.
Богдан Диклић је скромно изјавио да је само представник свих људи са којима је заједно радио и захвалио им се – сценаристима, редитељима, директорима фотографије, тонцима, шминкеркама, костимографима, сценографима, клаперима, бинским мајсторима, фар мајсторима, возачима... Сутрадан се, при сусрету са новинарима, након што је добио своје место поред Ковачевићевог, на клупи са погледом на Палић, досетио да се није захвалио глумцима, али да се то у његовом случају готово да подразумева. Духовитом преподневу на Палићу допринели су још једном и директори Зеленовић и Мирослав Могоровић, својеручно инсталирајући плочицу на Диклићеву и Ковачевићеву клупу.
- Сваки велики пут почиње првим кораком. И ми смо на дугом путу већ тридесет година. То је пут који делимо са земљом у којом живимо - понекад мало изгубимо правац, али гледамо у правцу Европе. Наредних седам дана Палић је европска престоница Србије, и то захваљујући вама – поручио је Могоровић публици вече раније, на отварању.
У главном такмичарском програму, селектор Николај Никитин најавио је рефлексије на време у којем живимо, са крајње позитивним намерама да охрабри гледаоце на уживање у животу. Није му била намера да изабере тешке и мрачне филмове, а са великом задовољством је препоручио филмове „Стари храст“ Кена Лоуча и „Савршени дани“ Вима Вендерса.
У селекцији „Паралеле и судари“ нашли су се најбољи европски филмови, са нагласком на њихов стилски и жанровски диверзитет, бројна нова имена у свету режије. Селекторка овог сегмента 30. фестивала европског филма Палић, Јулија Синкевич, истакла је теме као што су однос деце и родитеља, нова технологија у свакодневици савременог света.
Први приказани филм фестивала био је “Мадам ди Бари” ауторке која себе назива Мајвен. Ово остварење приказује живот Жане Беку која је рођена као ванбрачна ћерка сиромашне кројачице 1743. године, а која је славу стекла на двору Луја ЏВ, поставши његова последња званична љубавница. Филм карактерише веома ефектна фотографија, глумачке улоге Џонија Депа као претпоследњег краља Француске и Мајвен као његове друштвено непожељне и пркосне љубавнице. Романтична љубав и егзистенцијалистичка позадина, добиле су додатно на изражају захваљујући стављању политичке димензије у други, али и тако довољно истакнут план, иако би се филм могао окарактерисати и као помало сладуњав.
Игор Тохољ, селектор програма „Еко докс“ и „Нови европски документарни филм“ рекао је да су управо документарци ти који документују сву драматичност ситуације у погледу употребе вештачке интелигенције, ваћности очувања природе, и као такви као да се уткрују са стварношћу која постаје „луђа“ од сваке фикције. Тохољ је своју селекцију представио као универзално антрополошку.
На Палићу, али и у Биоскопима „Еуросинема“ и „Александар Лифка“ у Суботици, за викенд су почеле и пројекције у селекцијама Млади дух Европе, Северна Македонија у фокусу, Нови мађарски филм, Студентски филм, а у оквиру специјалног програма је било и документарно остварење “Призван и позван” Луке Папића и Срђе Вуча.
И. Бурић
