У питању су многоструки нивои потраге за бираним детаљима ликовне раскоши у којој се изворни наум фрескописца удружио са временом које је уз њега трајало, како би коначно, гестом Маје Тодић остварило феномен налик палимпсесту.
Сликане површине Маје Тодић детектују обрисе разнородних, кроз векове несталих али никад изгубљених обличја српског наслеђа. Оно што гради слику уједно је и упућује у домен доживљеног, промишљеног и у садашњем тренутку, заустављеног тренутка, бојом, потезом и линијом. Одсуство описне, строго омеђене форме надомештено је пажљивим усмерењем сликарке на фактуру посног зида или ритам угребаних слова наших давних претходника који су наслоњени на зидове манастира остављали свој молитвени залог будућности. Ликовно је у функцији интерпретације виђеног, толико пута досегнутог блаженства.
Сликарка Маја Тодић је рођена 1989. у Приштини, а дипломирала на Факултету уметности Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици. Излагала је седам пута самостално и учествовала на више од двадесет колективних изложби. Уредница је ликовних програма у Дому културе „Грачаница”. Селектор је бројних групних изложби ствараоца са Косова и Метохије.
Путеви сликарских надахнућа Маје Тодић непрестано су фокусирани на односе између ритмованих понављања апстрактних шара и оком увећаних сегмената монументалне целине записа ктитора. Симболичност исписаних ћириличких слова охумањена је и динамизована слободним покретима четке у овлаш назначеном цртежу сликаног мотива. Та намерна недефинисаност резултат је сликовне обнове начела индивидуалности у жељи да се реалитет видљивог света уметнички преобрази. Редуковањем свеколиког мноштва којим обилује унутрашњост српских манастира и цркава, Маја Тодић доноси могућност новог читања традиције савременим сликарским поступком.
На тај начин, њен рад се индиректно наставља на сликарска достигнућа Александра Томашевића или Лазара Возаревића. Искуство посматрања средњовековне српске уметности користио је и чувени Петар Лубарда када је читавом свету показао како текстура фрескописа може бити повод али и упориште за грађење убедљиве савремене слике. Ипак, Маја Тодић сликајући велике формате, помера границу условљену одабраним мотивом који је претходно разградила, свесна визуелне димензије коју ће освојити. У тој победи сликарског обнављања и ослобађања стваралачког напора, ауторка овим циклусом усклађује модерну и древну концепцију слике. Пигментима ствара наслућене форме кружних печата, делове словних знакова и архијерејских одежди, док се на појединим сликама све не претвори у лаки потез, попут пера или латице, у етеричној енергији експресивног замаха.
Сликарство Маје Тодић заправо је ликовна посвета Завету косовског небесног венца који бди над нашим грешним душама, опомињући нас на овоземаљску муку и радост, уз чврсто постављен, високо уздигнути крст чија несагледива сенка описује наше трајање.
Данило Вуксановић
