Одабир радова, који се налазе у породичном власништву, начинио је историчар уметности Милош Арсић. Повод за осврт ка штафелајној слици проналазимо у подсећању на сликарски феномен Бранислава Вулековића. Од самог почетка окренут природи, Вулековић је, наиме, успео да изнађе формулу за сопствени сликарски рад коме је остао привржен током целокупног креативног циклуса. У преградама поменутих сликарских умећа на нашим просторима, његово дело заузима посебно место. Сликар простора/пејзажа и насељених места у њима, сликама у уљу и акварелима, остварио је плодан опус, разасут свуда око нас, који нам и данас својом упечатљивим присуством назначава висока сликарска достигнућа.
Ликовни посленик Бранислав Вулековић остао је препознатљив по доследном ликовно/сликарском поступку кога су тумачи његовог дела смештали у „представника једног експресионистичког смера у коме је упадљива робустна фактура која приказује ствари без увијања и финеса“, како је међу првима забележио Павле Васић 1975. године: „Вулековићева доследност огледа са у неговању стилски јасно дефинисаног израза, од чије суштине није никада битније одступио, упркос искључивим трендовима апстракције и његовог радикалног деривата оличеног у естетици енформела”.
Још од времена када је дипломирао 1960. године, у класи професора Недељка Гвозденовића на београдској Академији ликовних уметности, Вулековић бива запажен, наводи Васић, „као сликар особене интимистичке провенијенције, где се украштају моћни колористички односи попут коњовићевских, али и они стишаног геста као и ликовно одређеније робустне фактуре, чије извориште налазимо у сликарској заоставштини Милана Керца”. Способност сликања у пејзажу Бранислава Вулековића, дакле, није био конкретан и стриктно одређен подстицај који је имао тежњу ка пуком бележењу природних законитости. План његове слике, заправо, бива оличен у сталном настојању за стварањем материјализованог субјективног света произашлог из тежње да се изнађе подударност форме и садржаја.
Заправо, страст Бранислава Вулековића је светлост, која га дистанцира од третираног мотива и која га уводи у самосталан уметнички квалитет. Одсуство дводимензионалног утиска посматраног простора у класичном смислу, као и пожељни недостатак дескриптивног детаља, одводи његову слику ка визији доживљеног предела – чистој креацији.
На његовим сликама су ведуте Сремских Карловаца, Сремске Каменице, али и улице и звоници Сентандреје и Новог Сада. На акварелима Бранислава Вулековића налазе се и предели Фрушке горе, Ечке, Сенте, Телечке, Црмнице или Почитеља, обједињени у динамичним ликовним тумачењима атмосфере у различитим географским поднебљима. Сликајући поступком Ен плеин аир, настале су многе слике у отвореном пејзажу у коме је радно боравио самостално, као и на бројним ликовним колонијама. У обиљу креативне посвећености Бранислава Вулековића, посматрајући, можемо досегнути особени кључ светлости, који нас са његових слика нетремице обасјава.
Изложба је отворена до 12. јуна.
Данило Вуксановић
