Један од најефектнијих „трикова“ овог стрипа је чињеница да су Пунпун, његова мајка, отац и ујак, нацртани другачије од свих осталих ликова – док је све приказано кроз релативно реалистички цртеж, Пунпун и његова породица изгледају као карикатуре симплистички нацртаних птица, готово налик дечијим шврљотинама. Ово нас, свакако, лакше убацује у перспективу самог Пунпуна који очигледно себе и своју веома дисфункционалну породицу види као аутсајдере болно издвојене од других, мада их остали ликови виде нормално. Сам Асано је рекао да је тај избор донео да би се
читаоци „попуњавајући белине“, лакше идентификовали са протагонистом. Сем ове ексцентричности, главна плејада ликова чак нема ни нормална имена иако их остали имају (Пунпун је очигледно надимак, док су његови родитељи именовани само као Пунпун мама Онодера и Пунпун отац Пунјама и једино ујак који није део примарне породице има пуно име Јунићи Онодера).
Овај ексцентрични стилски избор доприноси зачудности, али и додаје на укупној атмосфери отуђености, у исто време постављајући питање, да није несрећни Пунпун, окамењен у дечијем цртежу, осуђен да заувек остане емоционално замрзнут у тренутку најранијег детињства када је, можда, једини пут био срећан? Асанове различите игре са комбинованим техникама су иначе веома ефектне у овој помало надреалној манги – бог који се повремено појављује (а ког Пунпун призива са „Боже, боже, тинкл хој“) приказан је у колажној фото техници, као исцерени Јапанац са афро фризуром.
У дословном преводу са јапанског наслов манге је можда још и тужнији пошто „Оyасуми, Пунпун“ може да се разуме и као „Одмори, Пунпуне“. И заиста, чини се да није само емотивно оштећеном и измученом Пунпуну потребан одмор од једине свакодневице какву познаје, већ је то случај и готово и са свим осталим јунацима.
У манги се смењује галерија дубоко несрећних ликова чије су животне трагедије углавном настале од мањка чињења, и меланхоличне, и готово трагичне пасивности. Аутор даје довољно простора сваком од њих – био то Пунпунов суицидални ујак ког само (умишљена?) кривица држи у животу, усамљена мајка која је сувише себична и уплашена да се са људима заиста повеже, вршњаци из школе... Асано прави целовите портрете својих ликова, у којима се, како странице манге одмичу, све прецизније осветљавају узроци њихове депресије или несреће, осветљавајући њихове одлуке и понашање до те мере да се, чак и када чине сасвим сулуде или деструктивне ствари то чини потпуно логично и мотивисано.
Његови портрети, мада често мрачни, испостављају се као људски до те мере да и ако не можемо да оправдамо оно што ликови понекад раде, обично можемо одлично да разумемо шта их је до тога довело.
У пасивности често лежи сва трагедија Асанових ликова – већини се живот отима из руку, и чини се да су лични избори практично непостојећи, а све је одређено диктатом материјалног (или бар жеље за преживљавањем), очекивањима друштва, или породице. Питање дубоке отуђености, осећаја пасивности и недостатка контроле чини се карактеристично за савремено јапанско приповедање (сетимо се само Муракамијевих дубоко усамљених и неуклопљених ликова који су постали иконе читаве једне генерације младих Јапанаца, меланхоличних изопштеника Хироми Каваками, или отуђености „Продавачице“ Сајаке Мурате). Слично као и Мураками, Асано велику пажњу посвећује теми секса, и чини се као да је тај најпластичнији чин блискости (код Асанових јунака често помало механички, или испразан), најближе ономе што јунаци умеју да пронађу налик љубави. Током целе манге аутор наставља да се игра са графичким решењима, па тако Пунпун у највећим дубинама депресије коначно готово сасвим губи облик, и једно јутро читалац мора да га тражи међу стварима у неуредном самачком стану где се главни лик претворио у малу пирамиду, којој се повремено појављују танке ножице док се креће кроз град.
Асано оваквим апсурдистичким приступом у исто време изазива и комичан и тужан ефекат. Пунпун се толико скаменио у својој несрећи да више не показује никакву експресију, нити је спољном свету могуће да допре до њега. Свој стари облик тужне птице успева да поприми поново тек у каснијим таблама, пошто је добио комплимент од познанице. Пунпун ретко када говори, а у најгорим емотивним фазама, његове речи се претварају у сигналне кружиће и шарице, показујући колико је комуникација између њега и осталих људи тешка, и колико је далеко од његових правих осећања и размишљања. Пунпун тек понекад, у емотивно повишеним ситуацијама добија јесне људске облике, али они увек остају у сенци.
Један од најбољих делова (бар у наставцима досад изашлим код нас) су табле у седмом броју, натопљене класичном јапанском поетиком пролазног, у ком су приказани дани који се смењују у меланхолији и депресији, рашчлањени на упечатљиве тренутке које означавају сате који теку (звук смеха који се меша са зрикањем зрикаваца, руж који се котрља по поду учионице, сат који звони пре школе), и онда опет крећу из почетка, тако да је тешко одредити где се један дан завршава, а други, исти такав, почиње.
Настасја Писарев
