Уметнички номадизам ми је пружио шансу да свој рад представим у другачијем социјалном и културолошком миљеу, да постанем део „другог” и да се, суочавајући се са тим „другим” и „другачијим”, сретнем с „различитим” у себи и око себе, и покушам да га разумем и прихватим.
Након резиденцијалних уметничких боравака у Норвешкој, Финској, Шведској, на Исланду и Гренланду, овога лета сам на позив бечког Кварта музеја (MQ Wien) и руског Националног Центра за Савремену уметност (ГЦСИ) отпутовала најпре у Беч, а потом у Санкт Петербург. Иако се на први поглед чини да је реч о два потпуно различита културолошка концепта, која више тога раздваја него што их спаја, у оба ова града сам се, трудећи се да занемарим очигледне слојеве историје и прошлости, бавила савременим животом и визуелном уметношћу. Мада је било немогуће не размишљати о аустроугарском наслеђу у Војводини или колапс СССР-а не поредити са распадом СФРЈ.
Користећи културолошки потенцијал аустријске престонице, у Бечу сам проучавала дело Вали Експорт, Марте Вилсон и Јоко Оно, али у исто време нисам могла да пренебрегнем причу о Сиси, Климту и Шилеу. Тако ни у Ермитажу нисам пропустила прилику да поново погледам Матисов „Плес” и „Музику” и Маљевичева дела у Руском музеју, да завирим у Литерарни кафе на Невском проспекту, у који је Пушкин навраћао са пријатељима или да посетим кућу-музеј у којој је, након двобоја, издахнуо, као и ону у којој је Достојевски писао „Браћу Карамазове”.
У Беч сам стигла, захваљујући стипендији Министарства за Европу, интеграције и спољне послове Аустрије, које у сарадњи са Квартом музеја подржава резиденцијалне боравке уметника из Албаније, Босне и Херцеговине, Македоније, Црне Горе и Србије. Заједно са још десетак уметника из Европе и Сједињених Држава, највише времена сам проводила управо у Кварту музеја који од 2001. године фукционише под геслом „приближавања савремене уметности свакодневном животу” те су у његовом склопу, сем музеја као што су Мумок, у чијој су колекцији дела од Оскара Кокошке, Франсиса Пикабије и Магрита до Гинтера Бруса, Хермана Нича, Синди Шерман и Франца Веста, или Леополд-музеја у којем се могу видети радови Шилеа и Климта, поред галерија и књижаре налазе и различити ресторани и кафеи, као и чувене „Ензи” седеће гарнитуре” у дворишту, захваљујући којима је Кварт музеја, у пролеће и лето жив, током читавог дана, али и вечери. Ни сама не знам колико сам времена провела у Валтер Кониг књижари; колико сам само пута ушла у Мумок, да бих „видела” Јоко Оно, али и словеначки „Лајбах” (изложба „Двоструки живот“/„Визуелни уметници који стварају музику“) или посматрала, радове из сталне поставке Мумока: дела Вали Експорт, Марине Абрамовић и Улаја, Гинтера Бруса, Јојоји Кусаме или Ендија Ворхола (поставка под именом # 55 сусрета са уметношћу).
Више од ретроспективних изложби посвећених Климту („Густав Климт – уметник века“) и Шилеу („Егон Шиле – јубиларна изложба“), у Леополд-музеју ме је заинтересовала, једна од у Европи, најбољих приватних колекција модерне уметности, „Збирка Хајди Хортен”, која је први пут постала доступна јавности. Захваљујући аустријској мецени и колекционарки, приказани су радови Ендија Ворхола, Базелица, Ликтенстајна, Кирхнера, Шагала, Матиса, Мироа, Мунка, Пикаса, Рихтера, Френсиса Бејкона, Ервина Вурма, Дејмијена Херста и многих других. А како је четвртком након 18 сати, поново захваљујући доброј вољи Хајди Хортен, улаз у Музеј био бесплатан, гужве и редови на улазу су говорили у прилог тези да се у Кварту музеја - уметност заиста приближила савременом животу.
И у Санкт Петербургу су, као и у Бечу, упркос свеприсутној глобализацији, на сваком кораку видљиви остаци различитих историјских епоха, социолошке, политичке и културолошке асоцијације и обележја. У том се граду, чијим Невским проспектом свакодневно прође два милиона људи, налази преко 100 позоришта и више од 140 музеја. Међу најпознатијим, као што је Државни музеј Ермитаж или Руски музеј су и новији, приватни музеји и културне иницијативе, Нови музеј модерне уметности, Музеј Ерарта или Нова Холандија, који су оснивали руски олигарси. Али, било да осликава савремени живот или је чувар националног наслеђа, традиционална, као и савремена уметност, живи паралелно са владавином профита, „онлајн симулакрумом” и глобализацијом; поред новопечених богаташа и „понижених и увређених” људи. Између немаштине и потрошачког менталитета, између дизајнерских радњи, уличних тезги и шопинг молова.
Метро Ст. Петерсбурга је и даље најдубље ископана железница на свету, али ни Руси у метроу више не читају књиге него сурфују по интернету. С друге стране постоје књижаре који раде читаву ноћ. А у државним музејима, национално уметничко благо још увек, с поносном, чувају жене које ревносно прате сваки ваш корак.
Занимљиво је да је бечки Музеј квартир, како га Аустријанци називају, у којем се налазио и мој студио за писање, смештен у некадашњим царским коњушницама, једнако као што је и резиденција у Русији имала другачију, „неуметничку” намену у прошлости. Наиме, Национални центар за савремену уметност, у који сам позвана због заједничког пројекта са визуелним уметником, Драганом Војводићем, налази се у некадашњем „забрањеном” војном утврђењу, у Кронштату, на острву Котлин, у Финском заливу, и главна је лука Ст. Петербурга од којег је удаљен 30 км. Од како га је основао Петар Велики, „краљевски град” је одиграо значајну улогу у руској историји; а тек је 1998. године постао отворен за посетиоце, да би од 2012. у њега почели да долазе и уметници из разних делова света.
Захваљујући концепту транснационалне мобилности и сусретима са иностраним уметницима и културолошким подстицајима Беча и Санкт Петербурга, упркос глобализацији и очигледним разликама између Истока и Запада, ово лето је отворило причу о родном дискурсу и савременој визуелној уметности, као и о постисторијском и прошлом, националном и глобалном, о себи и „другима”.
Љиљана Малетин Војводић
фото: Драган Војводић
