Није било једноставно и са сигурношћу утврдити да ли су те минијатурне посуде, точкови, плоче, кугле и фигуре животиња и људи, играчке за децу или ритуални предмети. Како би та мистерија била разоткривена Музеј Војводине је сарађивао с форензичарима за отиске пристију Министарства унутрашњих послова у Новом Саду. Како објашњава музејска саветница и археолог у Музеју Војводине Лидија Баљ, ти мали керамички експонати, који представљају копије различитих предмета уобичајне величине коришћене током праисторије, дуго су представљали загенетку за научнике, јер је тешко протумачити да ли је реч о играчки или о ритуалном предмету. Она напомиње да се мора води рачуна о контексту у ком су пронађени. Дакле, уколико је мала фигура откривена у дечјем гробу велика је вероватноћа да је реч о играчки, али ако је пронађена на неком светом месту онда је ипак реч о ритуалном предмету.
– Приметила сам да се на многим од тих минијатура налазе отисци прстију али нисам знала како бих могла да утврдим коме припадају. Тада сам прочитала да се колегиница из Хрватске сусрела са сличном недоумицом, те је потражила помоћ од полиције – каже Лидија Баљ. – Та идеја ми је била интересантна, али сам се мало устручавала да се обратим Министарству унутрашњих послова за помоћ, јер нисам знала да ли би ме примили и прихватили такав несвакидашњи задатак. Стицајем срећних околности упознала сам Марка Миливојевића из МУП-а Нови Сад који је врло радо прихватио да нам помогне и испита „случај из праисторије“ који је сигурно био јединствен и неочекиван изазов у његовој каријери.
Да би форензичари могли да утврде ко је власник отисака, потребно је да тај траг прста буде целовит. Музеј је предао на анализу око 25 предмета с траговима, али су само на једном, старом 7.000 година, били потпуни отисци која је била од користи стручњацима. – Стручњаци из МУП-а су успели да утврде да је дете од око десет година оставило отисак, а на основу положаја открили су нам и с којим прстима је то учинило. За мене је то било најбитније откриће, јер сам баш тад радила на тези да су то играчке, иако у археологији колеге чешће сматрају да су те минијатуре највероватније ритуални предмети – истиче Лидија Баљ додајући да је на тај начин потврђен, до тада, слабо прихваћен став, да су фигуре припадале малишанима.
Према речима наше саговорнице деца су вероватно имала играчке од дрвета или тканине, али на нашем поднебљу сачувани су предмети од керамике, јер све оно што је израђивано од природних материјала је временом иструлило.
– Осим одраслих играчке су правила деца, а то знамо јер су предмети једноставно израђивани, неправилног су облика, с малим удубљењима које могу оставити само дечји прсти. Играчке су имале велику улогу у одрастању деце, јер кроз игру развијају машту, стваралаштво, откривају свет око себе, комуницирају с другима и зближавају се. Оне пружају драгоцене информације о животу малишана, али сведоче и о материјалној култури, занатској вештини, религиозним уверењима, а понекад и о достигнућима за које немамо других доказа, попут модела чамаца или запрега, јер су временом нестали – наглашава Лидија Баљ.
Силвиа Ковач
