Млади фотограф Владимир Величковић, који је својим радом обухватио неке од највећих догађаја и пројеката кључних институција и организација у граду, у Дистрикту је отворио изложбу фотографија о најзначајнијим догађајима Европске престонице културе од 2018. до 2022. године.
- Изузетно ми је драго што је дошло до ове изложбе и мислим да би било штета да није објављено у овом формату, јер је то пројекат којим сам се најдуже бавио и част ми је што сам део Европске престонице културе – потврдио је Величковић. – Изложба је обухватила фотографије различитих других изложби, концерата и, генерално, културних догађаја, а као најдраже бих можда могао да издвојим музичке фестивале, јер су концерти нешто у чему, док радим, највише уживам. Одабиром фотографија за ову изложбу желео сам да прикажем што више различитих програма и догађаја Европске престонице културе како бисмо дочарали ту разноликост.
Калеидоскоп културе и концепт промоције пет врста уметности током пет тематских недеља уметници, као и публика, сматрају изузетно значајним, па ни Владимир Величковић у том смислу није изузетак.
- Сматрам да је веома важно спојити што више уметности зато што се међусобно преплићу и, као такве, могу једна другу да допуне и на тај начин учине да публика још више ужива. Моја порука свима је да посете што више програма у оквиру Европске престонице културе, дефинитивно се неће покајати.
Сасвим другачији концепт посматрања изложбе публици је у Културној станици Буковац понудио Александар Бајуновић, тренутно најзначајније име новог српског сликарства. Током седам дана публика је имала прилику да се сусретне са седам монументалних дела, која се сваког дана смењују и свако од њих прати занимљива звучна инсталација која дочарава атмосферу изложене слике.
- Инспирацију црпим из околине и онога што ме окружује. Људи и свакодневни живот ме инспиришу – открива Бајуновић. – Сматрам да је оваква манифестација значајна за град, јер, поред локалних, укључује уметнике из региона и целог света, тако да Нови Сад и Србија могу да упознају њихово стваралаштво, а они да виде шта све пружа Нови Сад, као престоница културе. Концепт културе и ван великог града такође сматрам одличним, јер уметност би требало да буде доступна свима, јер сваки човек може да доживи уметност, што је веома важно. Посетиоцима желим да уживају у овом концепту изложбе, надам се да ће упловити у тај свет мојих слика и да ће то бити једно дуго уметничко путовање.
Међународна изложба „Our home, our life, our dreams„ у Културној станици „Свилара“ обухватила је дела најбољих српских и кинеских наивних уметника, као резултат вишегодишње сарадње КС Свилара са Удружењем за размену образовања Кине и Србије, као и Удружења Наива Арт Култ из Ковачице које се одазвало позиву да се приреди компарација стваралаштва наивних уметника две регије.
Члан Градског већа за културу Далибор Рожић отворио је изложбу у КЦ „Свилара“ и рекао да Град Нови Сад кроз организацију и реализацију те поставке ради на продубљивању међународних партнерстава, што ће наставити и након године у којој Нови Сад носи титулу Европске престонице културе. Председник Удружења „Наива арт култ“ из Ковачице Бошко Недељков објаснио је да су сличности међу делима наивних сликара из Србије и Кине врло изражене, не само колорит и композиција, већ и теме. Како је појаснио изложбу поред слика кинеских аутора, чине и радови чувених представника наивног сликарства из Ковачице Јана Хусарика, Розалије Марков, Зузане Халупове и Мартина Јонаша, који су оставили дубок траг у области домаће и светске наивне уметности и који се сврставају међу најбоље сликаре које је Ковачица изнедрила.
Наивна уметност мало кога оставља равнодушним, њена једноставност и истовремена сложеност су одлике које плене пажњу посетилаца изложби.
- Увек сам ценио наивце. Нико им никад није говорио како треба сликати и које технике треба користити. Реални догађаји који су приказани на начин како би их дете насликало, а онда готово на целој површини слике видиш невероватне детаље – казао је један од посетилаца поставке у КЦ „Свилара“ Иштван Дерковић. - Нисам знао да наивно сликарство постоји било где на свету, посебно не у Кини, и фасциниран сам сличношћу коју поседују наивци наша два народа. То само говори о томе да је уметност универзални језик и да су људи заправо слични, без обзира на делове света у којима живе.
Председник Друштва за размену образовања Кине и Србије Жен Тијан присетио се да је, када је први пут видео дела наивне уметности у Ковачици, био изненађен сличношћу концепта и боја које се користе.
- Иако су Србија и Кина смештене на два континента и хиљаде километара их раздвајају, пронашао сам многе сличности, рецимо, у историји, храни, али и у области културног наслеђа - казао је Тијан. – Ковачички уметници су представљали на сликама оно што их окружује: њиве, пољопривреда, животиње, људи у народним ношњама... Мој родни град Ризхао у провинцији Шендунг један је од три града у којима се негује наивна уметност. Реч је о приобалном месту, које излази на Тихи океан, у ком живи око три милиона људи. Као и Ковачичани, уметници из Ризхаоа су приказивали живот рибара и свакодневицу крај мора.
Представљање инсталације „Срце” и изложбе „Дух места – први век Дистрикта” и „На путевима српске уметности - од Коњовића до Марине Абрамовић“ обележиле су суботње вече у Дистрикту.
Прва топлотна интерактивна скулптура на свету – „Срце”, ауторке др Милијане Комад, израђена је од висококвалитетног нерђајућег челика, са силиконском површином која симулира кожу људског срца. Како је објаснила, Милијана Комад својим радом жели да визуализује љубав и то је њен основни и крајњи циљ. Својим радом покушава да освести оно најлепше у нама и да нас повеже кроз једно велико топло и меко срце које реагује на додир, на присуство, на пажњу...
- На отварању сам чуо шта ће се све, у склопу Калеидоскопа културе, дешавати у Дистрикту, те ме је привукла изложба колекционара, који су у последњих 120 година актуелни, када је ликовна уметност у питању - каже Милорад Побор. - Имао сам и интеракцију са скулптуром Срце те сам се попео на платформицу и притиснуо златне тачке које убрзавају рад срца. Изузетно значи то што постоје овакви простори а то се види и у великом броју људи који су данас посетили Дистрикт. Ово је нешто што треба да има сваки град, а поготово Нови Сад који је дефинитивно увек био место за културу.
Некадашњи индустријски комплекс, данашњи центар савремене уметности Дистрикт је током последњих стотину година прешао несвакидашњи пут, који је овај простор у многочему одредио. Подељена у шест фаза, од оснивања фабрике, преко Другог светског рата и НАТО бомбардовања, до Европске престонице културе, изложба „Дух места – први век Дистрикта” публици представља мало познату причу, док организацијом и грађењем простора настоји, на тренутке врло дословно, да преслика турбулентност, прогрес, промене, трагичне судбине, хаос, наду и какофонију једног времена.
- Често посећујем изложбе због тога што сам и сама уметница, те ме је првенствено струка привукла на Калеидоскоп културе - рекла је Стефана Јовановић на изложби у Дистрикту. - То што Нови Сад има просторе за одржавање културних догађаја, као што је Дистрикт, много значи јер се пружа могућност свима који нису у свету уметности да им та сфера постане приступачнија и да дођу у додир са таквим амбијентом, али и са самим уметницима.
Поставка изложбе „На путевима српске уметности - од Коњовића до Марине Абрамовић“ преглед је најзначајнијих збивања у српској модерној уметности током протеклих сто година. Делујући у оквиру југословенског културног простора све до 2006. године, бројни истакнути уметници, од Саве Шумановића до Марине Абрамовић, у том распону су остварили динамичан развој бројних идеја и остварења, која већ данас представљају богату и вредну културно-историјску баштину Србије.
- Калеидоскоп културе посећујем са децом и обилазим програме који су прикладни за њих - рекла је Аника Трудић. - На ове три изложбе дошла сам због тога што волим и пратим рад Марине Абрамовић, те желим и децу, док су још мали, да упознам са радом савремених српских уметника. Овакви простори су веома важни због тога што превазилазе класичне галеријске просторе и приказују уметност на другачији начин у другачијој форми. Та просторна уметност, која често пада у други план, јесте важна, као и то да овакве просторе, који су доступни свима, имамо у различитим деловима града.
Б. Павковић, С. Ковач, И. Јапунџа
