„Сирочићи” широм отворених очију

Ва­жно је да су их пре­по­зна­ли у зре­ња­нин­ском му­зе­ју и да има­мо при­ли­ку да их ви­ди­мо и да они ко­ји во­ле скулп­ту­ру и ке­ра­ми­ку, и на­шу и европ­ску, ми­сле да су „Си­ро­чи­ћи“ не­што чи­ме се мо­же­мо по­но­си­ти. Пет ке­ра­мич­ких скул­пу­ра де­це, бо­је­на те­ра­ко­та, сва­ка­ко су умет­нич­ко де­ло и ван вре­ме­на и за сва вре­ме­на.

Из­ло­же­ни су у стал­ној по­став­ци На­род­ног му­зе­ја у Зре­ња­ни­ну, а на­кон су­сре­та са „Си­ро­чи­ћи­ма“ не­ма шан­се да ће­те иза­ћи рав­но­ду­шни.

Је­ди­но мо­же­мо да жа­ли­мо за тим што ово де­ло Зла­те Мар­ков Ба­ра­њи ни­је по­слу­жи­ло као пред­ло­жак за се­ри­ју ке­ра­мич­ких фи­гу­ра од 100 или 1.000 ко­ма­да, па да бу­ду при­сут­ни у мно­гим до­мо­ви­ма у Вој­во­ди­ни и Ср­би­ји, али и да на тај на­чин по­пу­ла­ри­шу и Зла­ту, и до­ма­ћу ке­ра­ми­ку, и ком­плет­ну умет­ност. Ни­шта тој скулп­ту­ри не би од­у­зе­ло од зна­ча­ја да има још не­ко­ли­ко хи­ља­да ко­пи­ја. Да је та­ко, по­ка­зу­је и при­мер чу­ве­не ма­ђар­ске ке­ра­ми­чар­ке Мар­гит Ко­вач, чи­ји је му­зеј у Сен­тан­дре­ји, а де­ла ши­ром Еро­пе и све­та упра­во због то­га што су фи­гу­ри­не ра­ђе­на у се­ри­ја­ма и би­ле до­ступ­не љу­би­те­љи­ма умет­но­сти уз­дуж и по­пре­ко Евро­пе. Не тре­ба, ваљ­да, да под­се­ћа­мо на то да су се кре­ми­ком, и то ве­о­ма озбиљ­но и у ве­ли­ким се­ри­ја­ма, ба­ви­кли и Жан Кок­то те, на­рав­но, Па­бло Пи­ка­со.

Мар­гит Ко­вач је при­сут­на и у срп­ским до­мо­ви­ма, али „Си­ро­чи­ћа“ Зла­те Ба­ра­њи, на­жа­лост, не­ма. И не са­мо си­ро­чи­ћа.

За умет­ност и кул­ту­ру не­ког на­род ва­жно је шта се чу­ва у му­зе­ји­ма, али је да­ле­ко ва­жни­је шта је у до­мо­ви­ма.

Зла­та  је 1982. го­ди­не Зре­ња­ни­ну по­кло­ни­ла 30 сво­јих ра­до­ва (скулп­ту­ра, сли­ка­не ма­јо­ли­ке и сли­ка) и де­сет ра­до­ва сво­га су­пру­га Кар­ла Ба­ра­њи­ја, а 1983. по­клон, ко­ји је пре­дат на чу­ва­ње На­род­ном му­зе­ју, уве­ли­ча­ла је с још 14 сво­јих сли­ка­них ма­јо­ли­ка и сли­ка. И та­ко су „Си­ро­чи­ћи“ сти­гли и са­чу­ва­ни.

Ро­ђе­на је 1906. го­ди­не у Жи­ти­шту. Шко­ло­ва­ла се у Те­ми­шва­ру и Зре­ња­ни­ну, учи­ла сли­кар­ство у Бе­чу, а скулп­ту­ру у Бу­дим­пе­шти код Кар­ла Ба­ра­њи­ја, Бе­ле Пан­ко­таи-Фар­ка­ша и Фе­рен­ца Ме­ђе­ши­ја. Пре­да­ва­ла је у Шко­ли за при­ме­ње­ну умет­ност у Но­вом Са­ду, где је осно­ва­ла ке­ра­мич­ко оде­ље­ње и где је жи­ве­ла до смр­ти 1986. го­ди­не.

Скулп­ту­ру и ке­ра­ми­ку из­ла­га­ла је са­мо­стал­но и на ко­лек­тив­ним из­ло­жба­ма у зе­мљи и ино­стран­ству. Де­ла Зла­те Мар­ков Ба­ра­њи не на­ла­зе се са­мо у му­зе­ји­ма већ и на јав­ним про­сто­ри­ма, али она нај­по­зна­ти­ја на­ста­ла су као њен за­јед­нич­ки рад са су­пру­гом Кар­лом (Ка­ро­љем) Ба­ра­њи­јем, ко­ји је био је­дан од нај­зна­чај­ни­јих ке­ра­ми­ча­ра на овим про­сто­ри­ма. Нај­по­зна­ти­ја је скулп­ту­ра „Ика­рус“ из 1938. го­ди­не, ко­ја се на­ла­зи на згра­ди Ва­зду­хо­плов­не ко­ман­де у Зе­му­ну, ма­да има оних ко­ји за тај рад твр­де да је са­мо Зла­тин, а не за­јед­нич­ки. Ту је за­тим брон­за­ни ре­љеф на Бе­о­град­ској ка­пи­ји у Пе­тро­ва­ра­ди­ну „Ула­зак срп­ске вој­ске у Но­ви Сад 1918. го­ди­не“, ко­ји је по­ста­вљен 1938. па уни­штен 1941, те за­тим об­но­вљен 2012. го­ди­не. По­зна­ти су и ре­ље­фи „Ора­ње“ и „Же­тва“, ко­ји се на­ла­зе на згра­ди но­во­сад­ског Ин­сти­ту­та за ра­тар­ство и по­вр­тар­ство у Ули­ци Мак­си­ма Гор­ког, као и скулп­ту­ре „Де­ча­ци и де­вој­чи­це“ ис­пред Основ­не шко­ле „Жар­ко Зре­ња­нин“ на Ли­ма­ну 3 у Но­вом Са­ду.

Ту је и са­мо­стал­но де­ло, чу­ве­на брон­за­на скулп­ту­ра „Је­се­ње сун­це“, у на­ро­ду по­зна­ти­је као „Ба­ки­це“, ко­ја се на­ла­зи у пар­ку на Па­ли­ћу код Су­бо­ти­це.

Осим у Зре­ња­ни­ну, ле­гат брач­ног па­ра Ба­ра­њи на­ла­зи се и у Те­ме­ри­ну.

Де­јан Уро­ше­вић

Фо­то: Са­ња Вр­зић, На­род­ни му­зеј Зре­ња­нин