Његове разноврсне студије, чланци, есеји о „Илијади“ и Шекспиру, о Бранку и Змају, о народним умотворинама – пренели су се и на његову војвођанску сународницу, пијанисткињу која је својим музикалним ухом могла да осети мелодијску раскош његових записа уз један готово дубоки оргуљски звон и обиље ритмова концентрисаних у завршним римама његовог ремекдела најљубавније песме нашег поднебља, својеврсног Лазиног љубавног дитирамба – Santa Maria della Salute.
На дан рођења Лазе Костића, 12. фебруара, обележено је у Народном позоришту у Београду 150 година његовог присуства на овој сцени. Био је први преводилац Шекспира код нас и тим поводом приказана је и изложба поставки Шекспирових комада у Музеју Народног позоришта. А на великој сцени једночасовни уметнички програм започео је Хор гимназије „Јован Јовановић Змај“ из Новог Сада „Одом Шекспиру“по тексту Лазе Костића и са музиком Милорада Ђурића, за којом су се смењивали умни људи са својим кратким и пригодним беседама – духовник и презвитер др Оливер Суботић, који је рекао да је „Фондација Лаза Костић институција са душом“, те проф. др Драган Станић, председник Матице српске, који је и сам задивљено приметио да је „само дело Лазино чудо, а да је сублимат те чудесности о метафизици љубави његова „Салуте“.
У музичком делу, новосадски гимназијски хор извео је и „Гунгулице“ Душана Радића и вокалистички колаж најпопуларнијих оркестарских и оперских нумера „Name that tune“ Грејстона Ајвза. Чули смо и фрулаша Јанка Лукића, најталентованијег ђака и следбеника легендарног Боре Дугића, уз подсећање да је и владика Николај волео да свира на овом инструменту, преносећи својим ефемерним звуком заносну и безумну ванвременску и васионску страст Лазине лирике. Фондација Лаза Костић расписала је, иначе, и конкурс о најлепшој беседи о онима који су „оставили српски траг у Енглеској“, а међу њима били су и Доситеј Обрадовић, владика Николај Велимировић, Лаза Костић, Милош Црњански, Никола Тесла, Михаило Пупин, Слободан Јовановић...
Гордана Крајачић
