Беспрекорно припремљени, скоро савршено свирајући на оба фестивалска концерта, осморо инструменталиста је, представљајући два ретко извођена дела Бетовена и Шуберта, приредило догађај за памћење. Двочасовни програм карактера серенаде, оживео је атмосферу популарног друштвеног музицирања у првој половини 19 века, мајсторски негованог у сличним композицијама Волфганга Амадеуса Моцарта. Остајућу у тој класицистичкој традицији, Бетовен у свом Септету за гудаче и дуваче у Ес-дуру, опус 20, у оквирним деловима примењује и строго вођену полифонију, у свих осам ставова допуштајући сваком инструменту да се самостално искаже. При том је у уводном Адађу доминирала изванредно донета, вишеструко каденцирајућа виолинска партија изванредне Иркиње Мајред Хики, као и певна деоница јединственог кларинетисте Мате Бекавца, који је и у трећем ставу ноктурновског карактера, подржан нежним звуком перфектног фаготисте Серђа Ацолинија, иницирао музицирање снажне експресије и лепоте. Врхунац интерпретације је остварен у Теми с варијацијама (пети став), у којој свака трансформација основне идеје (популарне рајнске морнарке песме) добија ново лице, да би ведри, захуктали развој финалног Преста, протекао у духу праве серенаде опуштеног карактера.
Уједначеност и надахнутост, али и снажнија енергичност тумачења пренета је у другом делу вечери и на Октет у Еф-дуру Франца Шуберта у ком се врхунским уметницима (виолинисткињи Мајред Хики, виолисткињи Натали Лугран, виолончелисти Паолу Бономинију, контрабасисткињи Лорен Кампе, кларинетисти Мате Бекавцу, фагости Серђу Ацолинију и хорнисти Кристијану Каценбергеру) придружио на позицији првог виолинисте сјајни Вилијам Хаген. У вајању прекрасног тока Шубертове раскошне, дубоке и маштовито нијансиране седмоставачне композиције, сви млади интерпретотори су били изузетни, премда бисмо примат дали њиховом фантастичном уметничком вођи, чије је продуховљено, а технички виртуозно и ингениозно извођење давало импулс њиховом присном, непретенциозном, а опет тако дубоко мисаоном и прожиљеном предавању. Ако је 27-годишњи Шуберт и замислио своје дело као Бетовенову слободнију „копију“, он је у њега унео и неке теме из својих ранијих остварења, желећи да, посебно лаганим ставовима (другом и шестом) прокрчи пут ка великој симфонији, али и снажној драми. Баш тако је осмишљен финални став, започет мрачно, готово оперском сценом, с гудачима који „дрхте“ и дувачима који се „грче“. Ипак, драматични моменти убрзо пролазе, да би, после тензије, попут великог расплета, завладала животна радост. Нову, широку лепезу раздраганости и ведрине ови „романтичари“ (како су насловљени у програму), мајсторски су приказали у узбудљивом финалном Алегру, који су осветлили с пуном разноликошћу и креативношћу својих огромних способности, као и млади композитор трагајући за новим стваралачким просторима и сопственим развојним и извођачким успонима.
Једна друга ауторска и интерпретативна димензија красила је обе финалне фестивалске вечери. Под називом „Македонисимо“ у оба града града их је приредио квинтет Симона Трпческог, који поред овог невероватног пијанисте чине Хидан Мамудов (кларинет, саксофон, кавал), Александар Краповски (виолина), Александар Сомов (виолончело ) и Влатко Нушев (удараљке). Представљајући спој класике, салонске музике, македонских народних песама и игара, yеза, музике Сита и Рома, који зрачи „сопственим снажним карактером“, ови озарено полетни, разиграно лепршави, али и носталгични концертни завршеци, открили су и један од најблиставијих примера непресушног богатства националног наслеђа у високој уметничкој транспозицији композитора Панде Шахова. Управо су његови оригинални аранжмани открили сву лепоту македонске фолклорне традиције, а њени компатибилни и аутентични тумачи својим врхунским професионализмом и врцавим темпераментом учинили да је доживимо у пуном споју страсти, осећања и снази непатвореног народног стваралаштва.
Марија Адамов
