јер је Издавачко-књижарски центар “Соларис” из Новог Сада почео да објављује њена изабрана дела. За почетак, изашли су романи “Последњи заноси МСС” и “Мрена”.
- Милица Мићић Димовска свакако се убраја у најзначајније наше прозаисте из друге половине прошлог и почетка овог столећа - каже књижевник Саша Радоњић из “Солариса”. - Определили смо се да у изабраним делима сада објавимо поменута два романа, а за годину дана, уочи следећег Сајма књига у Београду, изаћи ће роман “Утваре” и збирка прича “Одмрзавање”. Надамо се и петом наслову, Миличином роману који је остао у рукопису. Васа Павковић је Милицу Мићић Димовски сматрао најбољим новосадским прозаистом после Александра Тишме. Он је, међу књижевним критичарима, најбољи позавалац Миличиног књижевног опуса. Зато смо се договорили да Павковић напише поговор њеним изабраним делима.
Милица Мићић Димовска књижевно име је стекла као врхунски приповедач, а то је потврдила и Андрићева награда, за збирку прича “Одмрзавање” (1991). Објавила је четири књиге приповедака, три романа, књигу путописа, један избор из прозе. Приче су јој увршћене у више антологија и преведене на неколико европских језика.
Милица Мићић Димовска радила је у неколико “Дневникових” часописа, била је уредница Едиције “Прва књига” Матице српске, члан уредништва Матичиног Летописа, а по наговору Александра Тишме, прихватила је да буде и председница Друштва књижевника Војводине. Када је изашао њен роман “Мрена” (2002), неке колеге писци су се препознали у тој књизи и жестоко су је јавно критиковали. Тешко је то поднела, сматрајући да су те критике биле личне и идеолошке, а не књижевно аргументоване. Бранила се речима: “А шта је друго писац у души, до вечити опозиционар и непоткупљиви посматрач?”
Милица Мићић Димовска приватно је била тиха, скромна особа. Када су је јавно прозвали због “Мрене”, поднела је оставку на место у уредништву Летописа Матице српске (који је објавио најоштрију критику против ње). Кратко се задржала на месту првог човека ДКВ, објаснивши да не припада ни једном клану и да не може да унапреди рад ове организације. Све је објаснила реченицом: “Моје оставке су последица моје усамљености”.
- Драго ми је што књижевно дело Милице Мићић Димовске није заборављено - рекао нам је њен супруг, познати академски графичар Цветан Димовски. - Недавно сам прелиставао прво издање њеног романа “Последњи заноси ММС” из 1996. године, на коме је посвета “Супругу Цветану, мом првом читаоцу”. Ми смо били супружници четири деценије и ја сам увек читао све њене текстове, још у рукопису. Нисам се мешао, али је она волела да чује моје мишљење. Сећам се да је Милица на мој наговор из рукописа романа “Последњи заноси ММС”, који књижевна критика сматра најбољим, изоставила две предугачке песме, које је написала по угледу на главну јунакињу, Милицу Стојадиновић Српкињу. А када је настајала “Мрена”, говорио сам јој да има превише ликова; на мој наговор, променила је наслов, који је требао да гласи “Катаракта”. Овај роман је недавно преведен и на енглески и жао ми је што Милица то није дочекала. Превела га је америчка славистикиња Сибелан Форестер и ускоро ће бити објављен у САД.
Радмила Лотина
Незавршени роман у рукопису
Саша Радоњић је од Миличиног сина Владимира чуо да у писаној заоставштини његове мајке постоји рукопис романа кога је она сматрала незавршеним. Уреднички тим “Солариса” веома би радо објавио тај рукопис, у склопу изабраних дела. Ако се то догоди, онда би критички текст о изабраним делима Милице Мићић Димовски, који ће написати Васа Павковић, био бјављен у тој петој књизи.
