Српско народно позориште ће га чак имати први пут на својој сцени, иако је реч о копродукцији са Ујвидеки синхазом, Београдским драмским позориштем и фестивалима Будва град театар и Шекспир фест, који се одомаћио у Чортановцима. Управо у Чортановцима, Никита Миливојевић је своју љубав према Шекспиру надоградио у поменути фестивал, који је и овог лета приказивао неке од светских продукција по делима овог класика драмске литературе. Сада му следи и јесење издање, у оквиру којег ће новосадска публика бити у прилици да види и његовог „Магбета“, који ће вечерас премијерно бити изведен у Будви.
Као велики љубитељ Шекспира, зашто сте се баш сада одлучили за „Магбета“?
„Магбет“ је она врста изазова за који се редитељ спрема годинама, прижељкује га и „плаши“ се у исто време – слично као Магбет убиство краља. Поред тога што спада у неколико највећих Шекспирових трагедија, и што су се њиме бавили многи велики редитељи широм света, једнако на филму и у позоришту, мени лично „Магбет“ је врло посебан јер ми се одувек чинио много више „визуелан“ него неки други Шекспирови комади. Поред тога убрзан је , динамичан, када се крене са читањем увуче те у себе као најбољи роман, тако да га је немогуће оставити. И, наравно, као и увек, у свему томе постоји и један сасвим личан доживљај из кога увек полазим.
Да ли вам је можда познат филм Џоела Коена, доста свеж, Дензел Вашингтон игра Магбета? У ствари, питање је више упућено на рачун тога са каквим све размишљањима и представама сте ушли у процес рада - како видите тај проклети брачни пар жељан круне, њихову бескрупулозност у борби да задрже власт, па и поруку коју нам шаље Шекспир у вези са тим?
– Наравно, гледао сам филм... Када се каже „Магбет“ прве асоцијације су углавном бескруполозност да се дође до власти, или се говори о „трагедији амбиције“ и слично. То је све тачно, али мислим да није довољно, да је то само први слој, оно што одмах видимо. Испод те површине налази се још много других слојева... Рецимо, постоје разне занимљиве студије на тему Шекспира и снова у његовим комадима. Сматра се да од свих Шекспирових великих трагедија „Магбет“ је највише везан за снове, Фројд се такође бавио Магбетом. У том смислу ова представа је настала на неки начин и као истраживање везано управо за снове, инспирисана је разним сликама из снова, тако да бих могао рећи да главни лик у представи је – Сан. Магбет у једном тренутку каже : „И сем нестварнога ништа стварно није“. Ова чудесна мисао учинила ми се као нешто из чега је могуће тумачити цео комад. Од тренутка када му вештице кажу пророштво, за Магбета стварност постаје кошмар, све што се дешава чини се само је плод његове властите помрачене свести, сцене као из сна да долазе: стварно и нестварно, могуће и немогуће… Реално и фиктивно мешају се, постају она ивица ножа којом се све време несигурно креће. Иначе, свет као једно потпуно кошмарно, хаотично, „нестварно“ место, мислим да је прилично тачна дијагноза и свега онога што тренутно живимо. У том смислу „Магбет“ би могао да буде и „трагична фарса“, тако да је у представу уграђен и један рекао бих „фелинијевски“ поглед на живот.
Кога сте изабрали за насловну улогу и ко ће играти Леди Магбет?
– Магбет је вишеструко подељена личност, препуна супротности, као да је некакав јунак Достојевског, и због тога је, наравно, посебно занимљив. Он није само оно што видимо, онај кога видимо, у једном тренутку у комаду он то и каже за себе, да – “није онај који јесте”. То је био један од разлога да у представи главни ликови су „умножени“, игра их више глумаца, односно глумица, што је опет, на свој начин, везано за идеју кошмара кроз који обоје пролазе.
Различити глумци, различита позоришта, чуо сам да нема где нисте пробали... Колико је то све утицало на процес рада и колико ће представа због тога бити другачија?
– И то би могло бити нешто што је у вези са овом основном идејом о којој говорим. Моји глумци су се углавном на свој начин „забављали“ са свим тим стварима током проба, један од духовитих коментара на све то био је управо: „И сем нестварнога ништа стварно није!“ То је био неки њихов одговор на неку врсту властитог „кошмара“ којим смо окружени у нашој стварности. Вероватно је ово одлична прилика да кажем да не памтим када сам имао тако складан тим, нарочито имајући у виду да у представи играју глумци из различитих позоришта. Ако по чему треба да памтим ову представу то је управо по њима... Током проба су били и декоратери, реквизитери, светло мајстори... И глумци! И све то су радили са невероватном лакоћом и некаквим посебним шармом, што је и за мене било потпуно ново за наше позоришне (не)прилике.
Игор Бурић
