Након неколико уводних куртоазних реченица официјелни део дивана почео је мојом не нарочито инвентивном опаском да „није коме је намењено, већ коме је суђено”, којом сам алудирао на чињеницу да је, стицајем околности, ускочио у представу „Аника и њена времена” Ане Ђорђевић, која је на репертоару Српског народног позоришта. И да је, тако као замена у улози Јакше, недавно на 68. сусретима професионалних позоришта Војводине добио награду за најбољег младог глумца, коју додељује Савез драмских уметника. Душан Вукашиновић се слатко насмејао: „То су ми већ рекли”...
– Није ми ово било први пут да ускачем у неку представу и заправо се ради о занимљивом искуству. Наизглед то заиста јесте процес потпуно супротан оном који делује логично када је у питању креирање улоге „од нуле”. Међутим, таква ситуација има и одређене предности. Јер, тај тренутак када објективно имам сужен простор захтева већу концентрацију, па и виспреност, и истовремено ме онемогућава да се бавим низом понекад деструктивних питања, којима бих се немоновно оптерећивао да имам више времена на располагању. У оваквим ситуацијама морам се фокусирати на суштину – јер у супротном не бих стигао да похватам све конце представе. У случају „Анике” је све било додатно олакшано чињеницом да је редитељка Ана Ђорђевић имала пуно разумевања и стрпљења, дајући ми све потребне информације о процесу кроз који су прошли током рада на представи, а опет ми остављајући и доста простора за разигравање. Уз то, колега Душан Матејић, који је пре мене играо Јакшу, дао је тој улози јасне контуре, које сам онда могао да испуним својим размишљањима.
Отварамо ипак тему глумачких „фиока”, односно посезања за решењима из неких пређашњих улога, што је пракса коју често користе искуснији глумци када им ваља ускочити у неку представу...
– На Академији су нас и упозоравали да се чувамо таквих ситуација. Но, руку на срце, за ово релативно кратког театарског искуства нисам ни успео да формирам фиоке, тако да ми сваки нови глумачки задатак, па био он ускакање или читав процес, долази као потпуно нова табла на коју онда све што у том тренутку имам - бацим, па вишак отресем, а оно корисно саставим у неку, верујем, смислену слику. У случају Јакше била је срећна околност да је он годинама, дилемама... не тако далеко од мене, тако да сам могао да разумем ситуацију у којој се нашао. Наравно, нити сам ја играо себе, нити бих то био ја у датим околностима, али ми није било тешко да се идентификујем, емотивно и људски, тим пре што се по много чему време у којем живимо, нажалост, не разликује пуно од оног које је Андрић описивао.
Први пут сам овог младог глумца гледао у „Бурету барута”, одличној студентској представи класе Бориса Исаковића на АУНС која је после „пренета” у „Промену”, академско позориште које је након година принудног мировања оживело управо на иницијативу Душана и неколицине његових колега. И данас ради пуном паром...
– Јесу те представе у студентском формату, али „Промена” има нешто што нема ниједно професионално позориште, то одговорно тврдим. А то су позитивна наивност, ентузијазам и вера младих уметника, које још није ухватио жрвањ система који влада у институционалним театрима. Истина је да на Академији нема проблема глумачке свакодневице, у питању је експериментална, уметности потпуно окренута микросредина, и ту се види оно исконско, због чега смо сви ми поверовали да своје животе желимо да посветимо позоришту. Мисија „Промене” је управо у томе да пробамо да то што дуже сачувамо, али и да, ако је икако могуће, некако и проширимо.
Али сваког младог глумца по изласку ван утврда Академије уметности, коју бране ентузијазам и посвећеност, кад-тад чека сурови „сусрет с професионалном театарском реалношћу” у којој су тезге и кување ручка често пречи од припреме новог комада...
– Погађа ме што се генерално користи термин „реалност” за нешто за шта нико не може да тврди да то баш тако треба и мора, да не може другачије. По мени, на такав приступ смо напросто навикли па се он последично почео и подразумевати. А ја сам ваљда још довољно млад – мада бих волео да није само то – па верујем да то тако не мора. Уосталом, постоји низ колегиница и колега који својим примером показују да амбивалентан однос према глумачком позиву није нужан – они поштују професију, поштују театар, поштују публику. Наравно да је живот – живот, и ја имам мало дете, које мора да једе, да се обуче, које мора и код лекара. Али баш због тога дете за мене није изговор већ, напротив, огромна љубав која мене само мотивише и даје ми снагу да се још искреније посвећујем причама које у театру желимо да испричамо публици.
Чињеница је, међутим, да младим глумцима, који заврше академију, „Промена” не може бити циљ, исходиште, већ само успутна дестинација којој се повремено и радо враћају како би се окрепили, „напунили батерије”, али из које их пут неминовно води даље...
– Када смо оживљавали театар „Промена”, а то је било на мојој трећој години факултета, већ тад сам се суочио и са мноштвом неуметничких изазова, од правне службе, АПР-а, банке, МУП-а... А да не причамо о неглумачким пословима унутар позоришта, попут монтирања практикабала за публику, “формирања” сцене или импровизовања сценографије. И све то практично волонтерски. Међутим, управо када се из једначине избацила та играчка звана новац, добио се сусрет са правом реалношћу, дакле не оном накнадно учитаном типа „тезга” и „ручак”. А та права уметничка реалност је талент, рад и одговор публике. Младе колеге, које су у „Промену” дошле после нас, сада то прихватају као нешто сасвим нормално. И мислим да ће им то доста помоћи у будућности.
Ипак, морао сам Душана да отворено питам: да ли би прихватио позив да постане део неког професионалног театра, дакле „социјално, здравствено и редовна плата”, иако би то можда значило свесно „рушење снешка” и постепени улазак у колотечину „реалности”...
–Да ме је неко пре Академије питао: институција или алтернатива, без размишања бих одговорио „каква, бре, алтернатива, све алтернативно је упитног квалитета”. У току Академије заклео бих се да никада у животу нећу ући у неку институцију. А сада сам свестан тога да ни једно ни друго није нужно ни добро ни лоше, мада смо ми смо склони да све одвајамо на црно и бело, и бојим се да ће тако бити док год се инсистира на тој рововској подвојености институција и алтернативе. Нити обезбеђује а приори институција сигурну плату, јер пара је у култури све мање, нити алтернатива а приори отвара простор за неограничену уметничку слободу из које се онда рађа квалитет. Нити, с друге стране, алтернатива нужно значи маргину и бригу о елементарној егзистенцији, као што ни у институцији уметност нужно не постаје импотентна.
Рецимо, у мастодонту какав је СНП са толиким бројем запослених тешко је очекивати да сви буду уметнички доследни, али итекако има, и то не мало, квалитетних људи који држе до професионалног дигнитета. Мене јесте институционални театарски систем полако почео да увлачи у себе иако се - вероватно узалудно - томе још увек опирем. Али шта год да се деси, држаћу се, колико год будем имао снаге, онога што носим из „Промене”...
Душан Вукашиновић поново ради у Српском народном позоришту, где је укључен у реализацију ауторског пројекта младе новосадске редитељке Мие Кнежевић “Пут око света за 60 секунди”, који настаје на темељу прозе Владимира Арсенијевића...
– Изгледа да имам среће са редитељима, заправо са редитељкама (смех). Са Аном Ђорђевић сам се брзо нашао на тој конекцији глумац-редутељ, а са Миом сам прошле године имао сјајно искуство у Краљеву, у представи „Плеј Андрић”, ускакао сам претходно овде у њен „Небески одред”, а сада сам поново у процесу „60 секунди”. И баш уживам у том нашем раду јер се јако добро разумемо. Сам материјал је веома инспиративан, те Арсенијевићеве приче су на много нивоа, почевши од теме времена у овом цивилизацијском тренутку у ком живимо. Колико смо свесни тога шта се све догоди у једном минуту, а шта нам промакне.
Наравно, то је само један слој, јер је у фокусу 25 прича која свака за себе представља ново питање, проблем, нови универзум... Веома занимљив експеримент, који се развија на великом броју фронтова. На почетку рада је отворена и расправа о томе да ли је реч о примарно редитељском и драматуршком пројекту или је он и глумачки инспиративан. Али мени се и тада чинило да би било која дилема те врсте заправо значила да нисмо довољно поштени према властитој професији. И генерално према људским судбинама. Јер, сваки човек мора бити пођеднако битан. Тако и на сцени, није неко мање битан зато што има мање текста. И ако се тако приступа, ако полазимо од тога да су сви људи једнако вредни, онда и глумачки одговор може бити само инспиративан и са озбиљним простором за игру.
М. Стајић
