, измаштану реалност, у којој се однекуда препознајемо и прихватамо је као своју. На сличан начин читалац открива нови роман новосадског редитеља и књижевника Милана Белегишанина са насловом „Шести ред“, који је објављен у издању београдског „Адмирал букса“ и који је кроз наизглед једноставну фабулу о трагању за изгубљеном љубављу изградио слојевито прозно ткиво, саткано од преплета грубих чињеница стварности и сновиђења, нежне меланхолије, али и ведрине и хуморних акцената.
Драматуршку окосницу књиге чине записи главног јунака Андрије Танкосића о приказаним фимовима у биоскопу малог градића на обали Дунава, (реч је, иначе, о аутентичним забелешкама управника једног провинцијског Дома културе, што овој прози даје полудокументарно обележје), али је аутор полазни текст, попут својеврсног палимпсеста, надградио и развио у упечатљиву и колоритну романескну слику, у којој се у лежерном току радње, као и кроз наслове поменутих филмова и у карактеристичним збивањима и ситуацијама, наслућује носталгични амбијент паланачког живота шездесетих година прошлог века.
Међутим, ни листа приказаних филмова, у дијапазону од вестерна, ратних филмова, италијанских неореалистичких филмова до домаћих комедија, чији наслови представљају својеврсне путоказе радње, ни след необичних доживљаја актера, испричаних кроз Андријине дневничке забелешке, не представљају кључни значењски ниво романа. Његову окосницу заправо представља прича о Андријиној несретној и прекинутој љубави, акцентована трагичким осећањем света, у којем иза варљивих тренутака среће увек следи патња, а иза сваког заноса неизбежно долази губитак.
И као под сребрнастом светлошћу биоскопског пројектора пред читаоцем промичу Андријини снови и сећања на његову прерано умрлу Сару, испреплетани са реалним догађајима, а замрачена сала старог биоскопа постаје место јунакових тајанствених и чудноватих сусрета са успоменама и људима које је изгубио. У разуђеном, али прецизно вођеном приповедном току, узбудљиво и динамично се смењују планови приче, догађања из различитих времена, свет живих и свет мртвих, реалност, машта и сан.
Сви ови рукавци приповедања, бременити симболиком, попут чудесне епизоде о сусрету руске лепотице и игумана у Москви, мајчине измишљене легенде о диву Надору и старом замку, казивања кинооператера Благоја о рушењу старе ветрењаче или сећања оца Радована на анђела чувара у обличју пауна, који му је донео спас после албанске голготе, стичу се у меланхоличним јунаковим сећањима, све до коначно одсањаног Андријиног валцера са Саром, који роман доводи до наслућеног завршетка.
И као што овај необични роман о љубави и носталгији непрестано лавира између аутентичних фрагмената записа са насловима филмова приказиваним у једном паланачком биоскопу крајем шездесетих и измаштане, али много животније приче о вечитој потрази за љубављу, тако и сама прича добија неочекивани крај. У епилогу аутор описује сопствену реалну посету једном селу, сличном поменутој паланци, где, како он пише, још увек ођекује зов пауна, попут оног који је Андријин отац чуо давне светоникољске ноћи у Драчу, на тај начин симболично настављајући непрекинути круг.
Борислав Хложан
