За већину посетилаца и најатрактивнији сегмент неготинских уметничких свечаности посвећених највећем српском композитору, смештен је у прво вече, после традиционалног полагања цвећа на његов споменик, поздравне речи председника општине Неготин и беседе, ове године поверених Владимиру Величковићу, односно, диригенту Дејану Савићу.
Ово својеврсно надметање хорова окупило је у пуној сали Дома културе пет ансамбала различитих по саставу, величини, програмском избору, али у целини доста уједначеног нивоа припремљености и интерпретативне остварености. Занимљиво је да жири, како је саопштио његов председник, др Милоје Николић, примењујући критеријуме и рангирање карактеристичне за међународна такмичења, ни једном од учесника није дао мање од 80 бодова, што оправдава понуђени овогодишњи избор селекторке, музиколошкиње др Соње Маринковић. Она је такође била и чланица истог оцењивачког тела у којем је деловала и новосадска диригенткиња мр Тамара Адамов Петијевић.
Следећи редослед ансамбала у који их је једногласно поставила ова стручна комисија, прво наводимо недавно, тек 2016. формиран Мешовити хор Министарства одбране и Војске Србије, који је, с обзиром на кратко време постојања под вођством младе Катарине Божић, успео да се лепо представи с професионалним извођењем претежно духовног репертоара (с анђеоским солом диригенткиње у руском напеву Богородице Ђево), али и ритмички прегнантним световним песмама у националном духу.
Веома млад по саставу, али и неуједначен по односу између мушких и женских гласова (6 према 14), вокални ансамбл „Фортишимо“ из Бургаса (Бугарска), који води сигурна и искусна уметница Милена Добрева, побрао је заслужене аплаузе публике и похвале жирија, првенствено због одлично увежбаног и темпераментног, правог фестивалског наступа из којег су се издвојили изнијансиран, дикцијски јасан и лепим дечачким гласом отпеван соло у Мокрањчевој Другој руковети, али и фино градирана, транспарентна Аве Марија Хавијера Буста.
Градски мешовити хор „Абрашевић“ из Ваљева (с диригентом лепог геста, Драганом Васиљевићем) који се приказао као „озбиљни“, лепо припремљен и звучно добро избалансиран састав, донео је поред остварења Ешенвалдса, В. Илића и Бабића и програмску занимљивост, ретко на концертима присутан Сплет румунских народних песама Стевана Мокрањца, али и допадљиво тумачење његове Осме руковети.
Гости из Сарајева, чланови хора „Лола“, култивисаног певања (Палестрина), продуховљеног израза и издиференцираног звука (стилски изнијансиран Тебе појем и лак, валцерски покретљив и нежан Козар Стевана Мокрањца) и њихов диригент Јосип Катавић показали су и смисао за карактеризацију и афинитет за савремени израз (композиције Ђерђа Орбана и Рамиза Тахирија).
Ипак, све их је младалачком енергијом и снагом, односно великим тонским и динамичким могућностима натпевало Певачко друштво „Преподобни Рафаило Банатски“ из Зрењанина (по годинама већине чланова омладински хорски колектив од 48 певача) под енергичним, можда понешто „пренаглашеним“ и „размаханим“, али и врло дејственим руководством Сенке Милисављевић. Ако им је Мокрањчев Њест свјат био превише егзалтиран и недовољно „духован“, Христићево Житејскоје море не сасвим интонативно беспрекорно (али зато звучно пуно и сочно), а Ниње отпушчајеши Виктора Калињикова протицало у сличном интерпретативном маниру, остатак програма с контрастним и ефектним Цхристус ест натус Дамјана Мочника и Голема Ч чкалица Драгане Величковић показали су шта значи права међусобна сложност и разумевање с диригентом, амбиција, посвећеност, уиграност и полетност, али и како се негује традиција великих мешовитих омладинских хорова „Јосиф Маринковић“ и „Коча Коларов“, каквим се Зрењанин дичио у не тако далекој прошлости.
Марија Адамов
