Свакодневна конзумација огромног броја информација и мене као и друге одвлачи од онога што је стварно битно у мом животу. Узмем телефон па клизим од објаве до објаве и некада се тако забленем да по пола сата пролети, а да и не приметим.
То што не примећујем да ми пажња клизне и оде некуда, смета ми највише од свега, наравно тек онда када то приметим. Тада помислим колико тога сам могла да урадим за себе или за неког блиског, или да нешто осмислим, искреирам завршим започето... Списак је огроман, али ништа од тога не доноси тај фамозни допамин том брзином колико то бесмислено лутање по туђим објавама, јер мој мозак стално тражи нешто ново чиме ће на брзака да се забави, па онда опет ново, ново и ново, могао би тако у бескрај.
Примећујем да смо сви већ толико истренирани да немамо трунке стрпљења. Једино још они животињски инстинкти у нама функционишу, па када налетимо на вести које су у било ком смислу застрашујуће, е, њих можемо да гледамо и слушамо до бесвести. То нам држи пажњу јер нас дира тамо где смо најтањи – у страх. Онда идемо около и то што смо видели препричавамо, па се згражавамо, па се ишчуђавамо. А време пролази, живци се тање и жеље за стварањем и креирањем све је мање.
Идемо само за оним што ће нам већ за три секунде донети узбуђење, немамо више стрпљења да чекамо да од идеје створимо прилику. А онда, на крају дана, одлазимо у постељу уморни, незадовољни, исцрпљени од превише надражаја и никаквог испуњења. А људски је да будемо испуњени, срећни и задовољни због нечега што смо урадили, допринели, створили или некоме помогли. Проблем лежи у томе што нам се са свих страна нуди нешто бесмислено што одвлачи пажњу, а тек када је пажња ту где јесмо у овом тренутку, на овом месту, онда се буди наша људска моћ.
Када сам присутна у овом тренутку, како се то каже „овде и сада“, тада осећам велики прилив енергије. Осећам да надиру идеје, појављују се увиди, сагледавам ситуацију из више перспективе и из свих углова, проналазим решења и задовољна сам својим учинком шта год да радим. Зато сам бројним вежбама које свакодневно радим додала и вежбе будности пажње, јер не желим да ми дистракције кроје живот и да се осећам лоше, када је живот толико сам по себи живописан, поготово када га сама својим мислима и емоцијама креирам.
Нина Мартиновић Армбрустер
