Да видимо људе без маски коначно на Сан Рему и да се појави Златан Ибрахимовић и да се чују тактови песме Мише Марковића „Јутро је, јутро је, кад те нема боље да се нисам ни пробудила, нема места на јастуку које нисам љубила, жељо моја, жељо моја.....жељо моја”....Јутро је.
Има свитања и после ове куге. Радост Наде Топчагић и медија који су је интервјуисали је доказ да је време да нам сване. Јер Михајло Мики Мики прође живот оволики. Прође нам живот од седнице до седнице Кризног штаба. Прође нам живот у лошим вестима, у паници, у теорији о вакцинама. Страшно је све то....што би Нада Топчагић рекла „Треба ми раме твоје да плачем на њему”. Рукице горе, ногице горе....и доби Нада толико лајкова на Инстаграму. Требао нам је и Сан Ремо и познати фудбалер и Нада Топчагић, да нас развеселе. Нада Топчаговић је изјавила за медија да је због Ибарахимовића на бромазепамима. Коначно неко да призна да мора да користи седативе.
Да, да то је онај фудбалер што су га вређали по националној основи. То су та два лица Балкана. Један који би да вређа, други који би да пева. А отац познатог фудбалера је музичар који је сарађивао с Надом. И сада Нада изјављују за Прву и за Нову да је у тоталној орбити и да јој је фудбалер вратио осмех на лице и да јој је освежио каријеру. Песма је настала 1989. године, тада је Нада имала велику турнеју по Шведској. Тада је ишла код Златановог оца Шефика, који је свирао на хармоници. И џаба што му је син постао велика звезда, тата и даље вози старог волва и остао је човек из народа. Ова прича из живота је и прича из наших медија. Имамо од избора два путића. Имамо пут да сви живимо сложни у региону, да поштујемо шта је урадио Ђоле, да будемо солидарни кад су у питању вакцине. Имамо и други пут, да се враћамо на прошлост и да ако нас не уништи корона, да нас уништи мржња која је разорила једну земљу. Стално је та клацкалици - доктор Џекил или мистер Хајд.
Стално је та прича јесмо ли усташе, четници и партизани или је та прича да ли ћемо коначно кад ово зло прође да тргујемо и живимо коректно као комшије. Понада се човек после короне, после земљотреса, поплава да смо постали људи, а онда опет говор мржње. Јутро је, другарице и другови. Јутро је даме и господо. Корона нас је научила да је живот јадан и бедан и да те нема док не кажеш сингл плоча. Не желим да ми овај живот прође у мржњи и хејтовању. Не желим да ме било ко пита зашто сам ретро и волим као људе и певаче Наду Топчагић, Лепу Лукић, Мериму Његомир и песме Мише Марковића које певају. Нећу да ме нико пита зашто сам заплакао уз Оливера и Мандића и Драгојевића. И брига ме за њихову идеологију јер су они пре свега сјајни певачи. Још увек ми је тешко што је Ђоле Балашевић отишао прерано.
Зора је сванула, суза је из ока канула. Можете да ме мрзите колико хоћете али волим ону Неду која вам је певала „Другарице, посадимо цвеће” и „Зора је сванула” и „Да се нађемо на пола пута”. И волим Брену и Мирослава Илића волем. Добро вам је рекла Нада Топчагић „Јутро је”. Свануло је с овим догађајем. Имамо два пута. Или да копамо ране и раке или да изаберемо пут наде. Јутро је за медије коначно свануло. Једном да и нека лепа вест буде мотив за клик на порталу. И за леп наслов. Коначно после толико чемера, јада, патње, свануло нам је лепо ведро јутро. Тако је лепо сунчати се, тако је лепо конзумирати Де витамин, тако је лепо гледати селефије мојих колегиница како се смеју на Инстаграму. Јутро је, јутро коначно и код свих кабловских оператера. А шта ће овај трећи нови да уради, видећемо...Само знам да је коначно јутро!
Александар Филиповић
