Десила се већа туга у програмским шемама него као кад је умро друг Тито. Туга, плач, неверица. А Ђоле је три пута видео Тита и певао му.
Апсолутно сви медији су се утркивали ко ће да ископа нешто архивско о Ђолету јер нових стварни није ни било. Једноставно Ђоле није волео да долази на ТВ. Ако погледамо осамдесете године када је радио „Специјалну редакцију’’, ако се сетимо да је са почетака каријере снимао „Поп Ћиру и Поп Спиру” и „Војнике” и да је правио штимунг у шоу програмима с Мирославом Илићем - јасно је да је Ђоле био прави правцати шоумен. Отац стенд-ап комедије.
Југославија је постал Тугославија. ХРТ је одмах пустио концерт из Пулске арене. На аутобусу у Сарајеву су исписали његове стихове. А у Загребу је остао ћирилични натпис Бећарац. У Сплиту су певали код Диоклецијанове палате његове песме. То је једини човек који је у тренерки и патикама, без пробе, ускочио на Прокуративе и запевао „Панонског морнара”. И једини победио, а да није био Далмош или из Југотона. Он је био НАШ. Што би рекао патријарх српски Порфирије: „Наш Ђоле је уносио смисао и ведрину тешки годинама”. Био је у праву Роберт Чобан, у гостима код Данила Машојевића у емисији „Међу нама” када је рекао да је Ђоле добијао ружне епитете на многим страницама таблоида и да телевизије нису могле да нађу скорије снимке Панонског морнара јер једноставно није хтео да иде на телевизију. А сви аутори који су имали среће да раде са Ђолетом одавно раде на другим медијима јер нико није умео да цени њихов труд и рад и како је било тешко доћи до Ђолета. Пеца Поповић је с правом рекао да су се многи уредници телевизија, новинари, па колеге музичари огрешили о великог уметника. Богица Мијатовић је гостовао у две емисије и говорио да Балашевић није волео да долази на телевизију, да је волео да закасни на снимање, али да сними на крају. И зато данас имамо „Музички тобоган” где Ђоле с Лепом Бреном и Недом Украден пева бећарце… То су све биле осамдесете. Онда су деведесетих година били само концерти који су се преносили на „ТВ Политика” и то захваљујући Александру Тијанићу. Ђоле се није појављивао на телевизији последњу деценију, сем једном код Банета Шовљанског јер ретко кад је ратник паорског срца могао да одбије зему. Његова телевизијска архива је огромна. И не треба само да се хаба архива кад неко оде због равнотеже међу звездима. Данас када би пуштали те хумористичке серије и забавне шоу програме, многи млади би могли да виде шта су пропустили. Али нема данас ко то да пусти, ко да се сети. Шта рећи тек о неукусу да се на ружичастој телевизији потегла дискусија о најпопуларнијем Новосађанину свих времена. Али те вечери Ђоле је победио и с рејтингом. Као што је имао и најпосећеније концерте и рекореде када је у питању број концерата. Да је само могло да се мери, потписујем да би Ђоле имао исти број продатих Арена као и Чола, можда и више. То зна и Здравко јер му је управо Ђоле написао неке од најлепших песама са мирисом Војводине „Свадбарским сокаком”, „Сачувај ме боже њене љубави” и текст за легендарну „Мађарицу” која се у првој верзији требала звати „Опатица”.
Могле су поједине телевизије да га ингоришу, да пуштају своје глупе програме. Страшно је било да га се критикују на ружичастој телевизији у једној емисији јавни сервиси што га толико емитују. То је обавеза јавних сервиса да пушта оно што желе гледаоци да виде. И те вечери сећање на Ђолета је растурило са рејтингом. Отишао је у кругу породице да оре небеске њиве и пошто познаје све свеце да се увери у ону да неко то од горе види све.
Александар Филиповић
