Сада је то рутинска бука и хука, краткотрајна, али ипак прашњава, моћних комбајна с откосима чак и од девет метара (мерио корацима ономад на Сајму), али је још пре пола века био тежак и брижан задатак. Трајао је и дуже од седмице, леђа су пуцала под врелим јулским сунцем, често се гледало у небо да се предухитри олуја, пљусак, лед…
Сигурно ће и овога лета бити светковина с приказом старих жетелачких послова и алата, па ево малог подсетника на такозване кључне речи током косидбе пшенице белице, наше хранитељке. Било би добро да их домаћини свечаности гласно и јасно представе гостима (можда и нешто одштампају), нарочито новинарима, јер ће их многи први пут чути, можда и прећутати као непознате, а можда и погрешити јер се десило (рецимо) да се крстине назову „крстачама”, а манила прогласи кудељним канапом.
Рисари: Група жетелаца који косе туђе жито. За ушур (део летине) или новац, већ према погодби. Обично састављена од четири до седам-осам чланова. Одрасли мушкараца косе, а жена и деце купе, везују и дену снопове.
Тоља: Прут дебљине прста, савијен као лук за стреле, од дршке на коси до гривне, на који належе покошено жито па лепше пада у откосу.
Водир: Држач за воду дужине до 25 центиметара, начињен од рога, дрвета или плеха. У њему косац за појасом држи гладалицу (брус), којом повемено оштри косу, а то (наводно) боље чини када је камен влажан.
Руковедати: Сакупљати покошено жито иза косца. Обично то чине жене српом. Пригрле руковет па је положе преко простртог ужета (узице). Два руковета – један сноп.
Уже од жита: Прави се у рано јутро док је жито влажно од росе. Уплету се два струка од по петнаестак сламки са замакнутим врховима и омлаћеним зрном. Слажу се у снопове од по 12 комада и чувају покривена да се не осуше, а деца их разносе по њиви и шире (стеру) тако што стану на један крај ужета. После снопове везује најјачи члан рисарске екипе.
Крстине: Везани снопови се на крају посла сакупљају у гомиле и слажу у форми крста, с влаћем у средини. Величина крстина зависи од ширине њиве и рода. „Деветке” имају по два снопа у висини и горњи на врху, велике крстине броје 18 снопова. Доле је „курјак” а горе сноп звани „поп”, који се везује с неколико струкова жита за снопове испод, окренут је кореном према западу, одакле обично долазе олује. Када се жито садене, бандигазда или прави газда зна у сноп колико има рода.
Бабица: Мини-наковањ, углављен у мањи пањ на којем косац (обично у подне) откива косу. Тањи је и оштри врхом чаканца. Неопходан посао који сви мрзе јер се обавља углавном док се одмара или обедује.
Плева: Подукт жетве, тј. вршидбе, који више не постоји. Овојница око зрна, која се некад одвајала гажењем на гумну или решетањем и вејањем у вршалици (дрешу). Плева се пажљиво скупљала и чувала јер је имала вишекратну употребу. Као сточна храна (помешана с мекињама, прекрупом, осољена, овлажена) те грађевински материјал помешана с блатом и говеђом балегом. Сад остаје на њиви и развеје је ватар, јер је комбајни не сачувају.
Манила: Канап од влакана једне врсте палме, сисал-везиво, увожен у Европу с Далеког истока, па отуда име. Ушао у моду кад су између два светска рата жетеоце почеле да смењују самовезачице. Клупко маниле с рупом у средини је насађено на држач, а машина је сама везивала покошене снопове. Амиши у САД још увек жању жито (чешће зоб) тим машинама.
Метровка: Процена рода жита узимањем влаћа (класја) с површине од једног квадратног метра. Срећом, кратко трајала, а у доба обавезног откупа („обавеза”) током послератне изградње, педесетих година. Остала у ружној успомени тзв. приватницима, паорима који нису хтели ући у задруге.
Павле Малешев
