До Сергијевог посада стиже се локалним возом, у народу популарно званом „електричка“. За разлику од уобичајеног, „дугопругашког“, где свако има загарантовани лежај, овај одговара стандардима Србије и околине: седи где ко жели и нема грејања. Сулудо, али подношљиво ако се воз напуни и путници га загреју својим телима. Трик је одабрати праву станицу јер их Москва, као и сваки велеград, има прегршт, за сваки правац.
И све личе на зграде опере, наравно. У тоалету схватам шта је реал-социјализам: преграде између две ВЦ-шоље или писоара су минималне, па можете да са „колегом“ остварите пристојан (или непристојан) контакт, у мушком или женском огранку. Врло непријатно. Вероватно је комесар за утрошак материјала закључио да је „непотребно“ трошити више на преграде и „реално“ је довољно и оволико. Иритирајуће је схватити да су такви људи упропастили цео систем, који би, руку на срце, сигурно боље прошао да су „одређивачи стандарда“ били мање „реални“.
У возу, као на пијаци где продају Родни и Делбој: улази прво продавац одеће и вади из торбе „артикле“ и узвикује шта нуди и по којој цени. Нико га не „третира“. Послушно враћа све у торбу и иде у следећи вагон. Још једна „путница“ се пење на „стејy“ и декламује предности крема које се могу купити и вади их из торбе.
И она одлази у следећи вагон да понови исту причу са задивљујућом дисциплином. То се зове директни маркетинг. Улази једна бака и пева прелепу и дирљиву руску народну песму о емигрантима који одлазе трбухом за крухом, вероватно у Њујорк, бродом из Одесе. Звучи руски, а по духу веома јеврејски.
Помислим, колико ли је само данашњих великана у свим могућим подручјима уметности и бизниса у САД имало у породици неког ко је ову песму певао на палуби брода.
Сергијев посад је права руска бајка. Градић под снегом, окружен белим кремљовским зидинама (оригинал, дакле не префарбан - иначе су московске беле зидине комунисти префарбали у црвене), које су срце места. Фигура медведа, овде митске животиње, као у Срба вук, маше са сваког ћошка и поздравља намернике.
Руси ме питају која је наша национална животиња. Кажем Вук, кога је и Васко Попа овековечио у низу песама са националним набојем, онаквим какав треба бити (а знамо милион начина какав не треба бити!). Руси ме гледају зачуђено. „Вук? Али то је опасна и крволочна животиња! Медвед је сладак и фини и једе мед.“ „Стварно? Медвед је питом и фини? Ваш систем вредности је мало нереалан. Не бих волео да се сретнем у шуму ни са једном од ових звери, али ми се медвед чини као гора опција.“ Да, мој прадеда се звао Вук. Веома их чуди то. Иако имају презиме Волков.
Уживамо у призору пахуља које падају свуда унаоколо док правите фантастичне фотографије и заљубљујете се у руску зиму. Луковице торњева цркве обојене су у плаво, са златним звездицама. Овде је Андреј Рубљов насликао икону Тројице. У овим зидинама су крштени престолонаследници. Током Стрелецке побуне 1682. млади Петар Први, касније Велики, склонио се овде. А кад је изашаооо...
Свети Сергеј Радоњешки, кога су нам Руси поклонили као споменик за Дунавски парк у Новом Саду, у централној је цркви. Ући и видети мошти захтева, као и све од вредности ове земље, чекање у реду на пола сата. Унутра су и фреске и иконе Андреја Рубљова. Ко остане имун на асоцијације и лепоту, нема знања или душе. Одлазимо да пијемо медовину као стари Словени. Не медовачу, то је ракија. Медовина је старо алкохолно словенско пиће јачине пива. А слаткоће... Меда, наравно. Свуда полихромија и белина. Јер је зима, али гледам слике на интернету кад је лето у Сергијевом Посаду - све врца од боја! Вратићемо се на лето. Сви једу „медове коврижке“ - медене ћилимчиће - медењаке величине лепиња. Осећамо се као у бајци старих Словена, у шумарцима, где су старе дрвене кућице са чипкастим украсима, такозване избе.
Жикица Милошевић
