Остаци не личе ни на лозу која се раздвојила у неандерталце, ни на денисовце, а ни на нас, што указује на то да нашој садашњој верзији људског породичног стабла недостаје још једна грана, пренео је портал Сајансалерт.
Вилица, лобања и кости ногу које припадају овоме, за сада некласификованом хоминину, ознаке ХЛД 6, откривене су у Хуалонгдонгу, на истоку Азије 2019. године.
Научници Кинеске академије наука (ЦАС) од тада покушавају да споје остатке са неком од познатих лоза.
Лице овог хоминина слично је структурисано као лице модерне људске лозе, која се одвојила од Хомо еректуса још пре 750.000 година.
Али, недостатак форме браде више наликује денисовцима, изумрлој врсти древног хоминина у Азији која се одвојила од неандерталаца пре више од 400.000 година.
Научници ЦАС, који су сарађивали са научницима са кинеског Универзитета Сиан Ђиаотонг, британског Универзитета Јорк и шпанског Националног истраживачког центра за еволуцију, сматрају да су открили потпуно нову лозу хибрида између гране која нам је подарила модерне људе и оне која је изродила друге древне хоминине у региону, попут денисоваца.
Историјски гледано, многи фосили хоминина из плеистоцена који су пронађени у Кини нису се лако уклапали ни у једну познату лозу.
Као резултат тога, такви остаци се често објашњавају као средње варијације на правом путу ка модерном човечанству, као архаични пример Хомо сапиенса, на пример, или напредног облика Хомо еректуса.
Ово прилично линеарно и поједностављено тумачење је контроверзно и не прихвата га шира научна заједница.
Док је Хомо еректус постојао у Индонезији до пре отприлике 100.000 година, остаци који су недавно пронађени на истоку Кине више наликују другим, модернијим линијама хоминина.
Раније студије генома остатака неандерталаца у Европи и западној Азији пронашле су доказе о четвртој лози хоминина која је живела у средњем до касног плеистоценса.
Међутим, ова група никада није службено идентификована у фосилном запису.
Можда ови остаци пронађени у Кини представљају део слагалице која је недостајала.
Студија је објављена у часопису „Џурнал оф хјуман еволушен”.
