Нинине мустре: Иза осмеха

Осмех је мој заштитни знак. Тако сам мислила од малих ногу. Добро, неки су мислили да су баш ноге мој заштитни знак, али то никада сама не бих истицала, мада, није да ми није пријало.
Nina Martinović Ambruster Foto: privatna arhiva
Фото: Нина Мартиновић Амбрустер Фото: приватна архива

Како је време пролазио, спољашњи изглед постајао је све мање значајан, а заменило га је оно што се препознаје више осећајем, а мање очима. И све више срећем људе који ми не загледају ципеле, шминку, боре, нокте или гардеробу, него ми се дубоко загледају у очи док са мном разговарају. Такви ми сусрети највише пријају. Кад људи знају да без дубине, нема суштине.

Од кад сам се свесно дала у потрагу за истином у себи и око себе, много тога се променило. У почетку стидљиво, али онда све више, почела сам да се осећам удобно у својој кожи. Што дубље упознајем себе, што више сагледавам унутрашње богатство и код себе, а не само код других, то више увиђам колико је разноврсности у свему томе. Повремено ме баш изненади нека моја реакција, да се запитам јесам ли то уопште ја? Ко је ова особа која је овако бурно одреаговала на такву ситницу? Или, ко је ова особа која је тако мирно прихватила неку до јуче незамисливу ситуацију? Мењаш се Нина, мењаш се. И радујем се томе. Добро, не баш увек. Најтежи су ми они моменти када у својим дубинама откријем неке не баш лепе особине. То су оне што сам их дуго склањала од сопствених очију, грубо упирући прстом у оне код којих сам их примећивала. Што сам их дубље у себи сакривала, то сам их код других оштрије осуђивала. А те су моје особине, жељне да изађу, да их освестим, па да престану да ме муче и изненађују, упорно покушавале да привуку моју пажњу. Све су јаче изнутра вибрирале, што сам их јаче потискивала. Подсвесно сам их се плашила.

Плашила сам се своје слабости, осветољубивости, несигурности, заједљивости, надмености и свих тих за мене непожељних делова моје личности. И тај им је страх само појачавао вибрацију, па су ми се у животу, као магнетом привучени, ваљда у намери да ми помогну у освешћивању, баш такви људи појављивали. А ја, уместо да их видим и да их такве какви јесу прихватим, ја сам им замерала, очекивала да се промене и буду онакви какви ја сматрам да би требало да буду. Каква охолост са моје стране! Када сам почела да капирам систем по којем све то функционише, једно време било ми је још горе. Са тешком сам муком успевала да поднесем препознавања својих немилих особина. Сва срећа, то ме није спречавало да када приметим да ми се нешто код особе не допада, потражим у себи исту ту црту. И увек је пронађем. На жалост. Заправо на срећу, јер то је стварно одличан начин да себе преиспитујем, да напредујем и да вежбам да будем боља особа.  

Помирила сам се са чињеницом да то што неке невољене особине освестим, не значи да их се и отарасим. Оне су део мене заувек, али тако откривене, оне су ослабљене. Поражене, брзо се повуку иза мог осмеха који сад више не служи за заташкавање, него је стварно мој заштитни знак. Знак да се прихватам баш таква каква сам, као што и оне другачије од себе, све више прихватам.

Нина Мартиновић Армбрустер

www.ninamartinovic.com

EUR/RSD 117.5121
Најновије вести