Спадам у оне људе који тешко могу да прогутају чињеницу да тек када смо у неком проблему и када нас нешто боли, физички или емотивно свеједно, тек тада предузимамо неку акцију, да нешто променимо и побољшамо пре свега себе, па самим тим и квалитет свог живота. Међутим, видите колико ту „себе“ и „свога“ има. Ми, ми, ми! Ја, ја, ја! Већина нас не види даље од свог носа тј. ствари посматра искључиво из сопствене перспективе, а овамо као хоћемо да будемо објективни, да истински сагледамо живот не би ли смо га мало квалитетније живели.
Тако ја стално трчим за нечим „лепим“, за нечим „добрим“, а оним „ружним“ и „лошим“ не желим да се бакћем. Тек у последње време почињем да назирем онај камен о који се спотичем. Тај камен је управо мој угао гледања на стварност. И не само мој, него већине нас који, као што споменух, не видимо даље од свог носа. Лепим и ја тако, баш онако олако, етикете на појаве, догађаје и људе, називам их лепим или ружним, добрим или лошим а они нису ништа од тога. Они су онакви какви јесу, а ја им дајем разна имена и епитете.
Некада сам за једну жену веровала да је нападна, а када сам мало сазрела, схватила сам да је само много више отворена према животу од већине људи са којима долазим у контакт. Она је заправо храбра јер се усуђује да покаже своје отворено срце без обзира на ризик да буде повређена. Почела сам да јој се дивим због те храбрости, а онда сам увидела да она ни не може да буде повређена. Истински отворено срце је најјаче. Његова је истина његов најснажнији штит. А мени некада та жена није пријала, јер ме је изазивала. Изазивала ме је да и ја отворим срце, а ја сам се плашила. Све док истина није превладала.
За једног сам човека дуго мислила да је лош, а он је само несрећан и огорчен, па такву слику и шири око себе. Није га мајка научила да прими љубав јер ни сама љубав није као дете добила, па он сада не уме својој деци да је покаже. Волео би, али не уме. Није он лош, временом сам увидела, он је само ускраћен. Када би мало своје срце отворио, чуда би направио.
После бројних таквих примера, најзад сам почела да схватам да су људи једноставно такви какви су, а моја способност да сагледам ширу слику условљава начин на који ћу да их доживим. Исто је тако и са појавама, догађајима, и са свим ситуацијама са којима се суочавам у животу. Што се више трудим да упознам себе и да схватим како моја свесност функционише, то су блаже крајности које доживљавам. Тако и лепота и грозота постају само две крајности једног те истог, али величанственог живота. И што бих ја морала било коме да се свиђам или не? Ја сам ја, а каква сам у очима других људи, зависи искључиво од тих њихових очију и начина на који ме гледају. Дакле стварно, ви што вам се не свиђам, мало више на себи порадите, брате!
Нина Мартиновић Армбрустер
