“Ненад Шапоња се бави успостављањем веза између различитих стварности, језика, држава и књижевних светова о свом руву и о свом круву”, коментар је, пак, писца Владимира Пиштала. А сам Шапоња открива у предговору да су сва описана путовања била искључиво везана за „књижевне послове”, попут сајмова књига или, у случају Пекинга, кинеског програма за издаваче, те да су неке од ових путописних белешки већ биле публиковане, између осталог и у „Дневнику”. Стога смо разговор са аутором и почели питањем у којој мери је сабирање ових записа из, како сам каже, „јавног дневника, маскираног као путопис” и њихово објављивање као књиге истовремено била последица и потребе да се укаже на својеврстан парадокс описан у поглављу „Бити Европљанин у Кочију”: „Као писци заковани смо у свој језик, а чим се померимо у свет, видимо да је тај језик универзалан” ..?
Ради се, наравно, о још једном регистру перцепције, појашњава Ненад Шапоња.
Када одете негде, додаје, у други језик, другу културу, ви скидате вео по вео са оног видљивог.
А то ваше видљиво је најчешће обликовано од предрасуда и стереотипа. Када се оно што почињете да виђате, дубоко разликује од онога што сте претпостављали, ви се сусрећете управо са оним процепом усред реалитета у коме почињу и чуђење и литература. Језик књижевности је начин да почнете говорити о суштинским стварима. И зато је згодно водити дневник, јер фиксирате на папиру, или на екрану у данашње време, књижевне елементе свакодневице. Што се тиче књиге „А Брисел се да преходати лако”, у питању је, дакле, дневник, тај простор апсолутне слободе и простор, наравно, апсолутног (књижевног) искушења, сведен на нека путовања за која се показује да имају и своју унутрашњу драматургију и међусобну гравитацију. Те чињенице су ми и дале идеју да баш ове путописе из дневника уоквирим унутар истих корица. А једна од ствари која повезује сва ова места, и још више све људе које сам на њима сретао, јесте тај подразумевани универзални језик значења књижевности, каже Шапоња.
На једном месту помињете „Ембахаде”. У којој мери су те мемоарске белешке Милоша Црњанског системски утицале на обликовање „Брисела”?
„Ембахаде“ и „Хиперборејци“ су одличан пример перцепције писца. Није нама Милош Црњански важан зато што смо, рецимо, лане обележили 125. годишњицу његовог рођења, већ је важан начин на који он види свет. И да ли је то виђење данас и део нашег виђења ствари. Ове књиге, његов сусрет са светом, јесте сусрет целе наше културе коју у себи носи писац „Чарнојевића“ и „Сеоба“. Зато сам увек и бескрајно уживао у читању путописа великих писаца, нарочито наших. Смисао који нам доноси оно што се може написати из овакве перспективе јесте супериоран стварносни смисао.
„Чак и када су им путовања маскирана у посао, писци путују, углавном, да би стигли до себе”, пише у предговору књиге . Проналази ли писац Ненад Шапоња себе док путује ако током тих путовања – не пише?
Путовање је увек сусрет двају култура. У исто време и једноставна, али и врло компликована ствар. Ви доносите нешто, ви нудите нешто, вама се нуди нешто и ви можда преузимате нешто. Да би имали праву перцепцију писца, ви морате најпре донети то нешто. Писац ако не пише, или се пак није под тензијом да се спрема да пише, можда и није писац. Једноставно не постоји. А представа за његову душу, која се одиграва током путовања, то скидање велова с видљивог, истовремено је и препознавање до тада невидљивих ствари. И тада путопис може да постане књижевност. Дакле, ствар је једноставна, један од начина да допете до себе, нарочито ако сте писац, јесте да пишете.
По мом искуству, туђи језици изоштравају мој сопствени. Одједном вам све легне, сваки измишљени зглоб постане покретан и оживи. Некако се десило да сам претходну песничку књигу „Изгледам, дакле нисам“ скоро целу конципирао и написао током различитих путовања. Сасвим отворено, имао сам утисак да се борим за ваздух, за свој језик, а ти стихови су били форма кроз коју сам дисао. Та књига је производ потпуно другачије перцепције него „Брисел“, а стицај енергетских околности је да су настајале практично у исто време.
Када се песник окрене прози, поготово путописној, за коју се често говори да представља „унутарњи пејзаж”, неретко му тешко успева да се одвоји од свог поетског рукописа. Дневнички, а заправо путописни записи, сакупљени у „Бриселу”, међутим, не теже томе да „умиру у поетској лепоти”, већ су на првом месту бритки и филмични, али често и полемички, па чак и аутоиронични?
Да, сасвим је тачно да књигу „Брисел“ пише песник, а „Брисел“ није песничка књига. Проза је сасвим друга врста завођења. Много отворенија, јаснија и конкретнија, зато, како ви то кажете, мора бити „бритка и филмична“, што је наравно део приче завођења, али савремено доба подразумева и да водите полемику са оним на шта не пристајете и да сте у свако моменту спремни да себе (ма ко то био) видите и представите у ироничном оквиру. Само такав оквир даје суштинску озбиљност. Иначе, све би се распало и растопило у наносима таласа тривијалности савременог света. А књижевна перцепција света вам управо помаже да од свакодневног допрете до посебног, да у уобичајеном откријете слој лепог.
У књизи „А Брисел се да преходати лако” откриваш да оно што читаш одређује облик твојих снова. А шта у твом књижевном свету обликују путовања?
Изгледа да смо у овом разговору прешли на ти. Неки од читалаца моје књиге су ми казали да су такође прешли на „ти“ током читања и то доживљавам као комплимент. Један ми је чак рекао „пишеш као да сам ја путовао тамо“. Снови су, иначе, онај део наше стварности који наш реалитет свакодневно ниподаштава. Сасвим приватно, праксом читања често налазим начин да превазиђем ту препреку. На сличан начин, као што смо већ рекли, и искуство читања мења перцепцију наших путовања. А писац када путује има посебне обавезе. Он није туриста. Није ни трговац. Ни политичар. Са становишта путовања, нису то људи нижег реда, али свакако мањих обавеза које се исцрпљују у хедонизму или у послу. За нас путовање није разгледница, није туристички стереотип. За писца је оно дубљи регистар живота. Уосталом, као и све праве књиге.
Предраг Матвејевић је својевремено рекао да је код путописних књига најгоре када писца заведе ерудиција, па се у њој утопи наративност. Иако се у „Бриселу” може пронаћи низ занимљивих детаља, украса којих нема у Википедији, текст „тече” и лако се чита. У којој мери је то и заслуга искусног уредника Ненада Шапоње који је први читао аутора Ненада Шапоњу?
Уредник чита писца, ван сумње, али, барем у мом случају, уредника не би било да нема најпре писца. „Брисел“ је дневник маскиран у путопис, мада се може и обрнуто рећи. Не верујем да у њему можете наћи „википедијске“ садржаје. Пошто је у питању дневник, писао сам скоро искључиво о ономе што мене занима. „Уредник“ је после помислио да то занима и друге. А и ти „други“ су му помогли у томе. Пошто су сви ови дневници-путописи већ објављени у дневним новинама, њуз-магазинима и књижевним часописима, имао сам прилике да одслушам бројне реакције. Неки од читалаца су се спремали и ишли на путовања на дестинације из мога дневника, а неки други су на беорадском сајму тражили да купе књигу скоро годину дана пре него што је она написана и објављена. Тај јавни живот делова ове књиге охрабрио је „уредника“ Ненада Шапоњу да тражи од „аутора“ Ненада Шапоње да доврши књигу и објави је баш у овој форми.
Тражи ли аутор „Брисела”, док путује, и „обећану литерарну земљу”, или се „само” задовољава новим књижевним мотивима и темама, као и „залихама стварносног материјала”?
Нећу вас слагати ако кажем да имам утисак да сам на сваком од ових места већ био. С једне стране, у питању је искуство читања, та сугестивна перцепција која улази у нас док ми улазимо у стварност великих књига. С друге стране, неке просторе ваљда препознајемо у анамнези властите душе, која је увелико већ била на нама незнаним местима. А писац увек трага за властитим текстом у коме ће се заиста пробудити. Иако имам идеал да путујем, било где, као неисписана књига, морам да признам да увек са собом носим неки пртљаг. Пословни разлози, који су у стварносном корену свих путовања из овог дневника, у њему су се повукли на рачун личне књижевне перцепције.
М. Стајић
