- Са поезијом Мирослава Антића, као и са свим битним тачкама наше књижевности, ствари су и једноставне и чудне. У питању је песник који је генерацијама већ, од наших па на даље, био подстицај за откривање света. Читали су нам га као сасвим малој деци, а као тинејyери смо га читали сами. И данас га читамо као песника „Савршенства ватре“ или „Мита о птици“. Уствари, Микина поезија је и данас једна од топлих сензација детета да није сам у својој глави и у свом срцу – каже Шапоња. - Чудно је једино то што неталентоване књижевне бирократе деценијама већ покушавају да од виског вредносног суда сакрију ову невероватну песничку појаву. А у питању је важан наш песник, не само за децу, него и за одрасле који имају срца и који чувају у себи дете. А што се тиче „сличности наших песничких стратегија“, главна сличност је то што стратегије и не постоје, него импулс ка истинском говору, и што је можда најважније, потреба да се са читаоцем комуницира преко срца.
Како се у пракси, а тако бисмо могли да назовемо нужност да песник мора да пише поезију, хиљаду километара удаљености од земље (државе, домовине) претворило у хиљаду километара ИЗНАД земље?
- Стицајем околности, највећи део ове књиге је настао у авионима, на аеродромима, на различитим континентима... Када сте далеко, а суштина те даљине је да сте поринути у океане и мора других језика, ваш матерњи језик ради у вама, бори се за постојање које и јесте ваш идентитет. У даљини морате препознати себе као биће језика, вероватно суштаственије него у свакодневном домаћем окружењу. Сви људи то осећају, а песници понајвише.
Тражите ли ви то, како је критика већ успела да уочи, одговор на питање да ли само постојање одређује човека, или је човек тај који самим својим постојањем даје примарни/универзални/једини смисао?
- Ова ствар са постојањем је, као и све кључне ствари, неухватљива. И тамо смо и овде, а не знамо ни где је то тамо, и нисмо сигурни, шта је то баш овде. Ако смо искрени, наравно. Што се тиче смисла пак, једини је смисао да га производимо и то у овом свету у коме доминирају они који га разграђују. Или нам само тако изгледа, да они доминирају. Јер, оно што изгледа, ма колико се трудило да буде, ипак није.
Огледало - стварност и одраз (копија); трагање за Другим, да бисмо знали у односу на шта да самеримо Прво, тј себе? Или, да једноставно “преведемо”: вечита потрага за идентитетом?
- Не заваравајмо се са огледалом, оно је ипак само површина, копија из које су извучени сокови стварности, у којој нема нашег бића, чак ни у облику (а добро знамо да је и облик једна од оних наших неухватљивих суштина). О томе је и реч у последњем, четвртом певању ове књиге, под називом „Отворено огледало“. Као човек, свако од нас мора наћи начина да уђе у тај простор иза огледала, онај у коме јесте, а не у коме изгледа. У коме ће „појачавати присуство у другом и у себи“, како каже последњи стих књиге. И то је уствари веома једноставан одговор који нуди наслов књиге, „Изгледам, дакле нисам“, а који је суштински данашњи одговор на давнашњи Декартов рационалистички поклич „Мислим, дакле јесам“. Дакле, није овде у питању поигравање са речима, у питању је суштинска разлика. Поезија, па и поезија живота, одбија да буде објашњена, она је то што јесте.
Закључак изведен из једног од интервјуа које сте дали поводом награде: поезија је опасна, јер мора да се живи?
- Што ће рећи, истинска поезија данас, као и увек, није и не сме бити мртво слово на папиру, испричана прича, већ виђено, говор у регистру свакодневице, оно што може свако изрећи... Јер поезија је корак даље, и превазилажење граница и ход по небу. Те границе су постављене у језику, унутар психолошких и друштвених стереотипа у социјалном окружењу, али, пре свега, у себи, унутар властитог сазнајног и емотивног апарата и унутар властите спремности да се буде слободан човек. У свету у коме живимо, то је већ опасна позиција.
Има још један ниво одговора на то питање, зашто је поезија опасна – зато што је пишу песници, а они не постоје у свету одраслих људи уколико не носе у себи дете. А људи су и зли чопор, када осете рањивог и слабог, спремни су на све. Па сад се ти, у том свету, разоткриј и прикажи као песник!
Не по први пут, корице ваше књиге красе репродукције надреалиста: има ли ту нека тајна веза?
- Наравно, ништа није случајно. Када ми год издавач допусти да бирам илустрацију за корице, пожелим да дискретно подсетим на наслеђе надреализма, које је са француским симболизмом спада у кључне када је у питању један од првих оквира за оно што пишем. У књизи „Море“, то су били далијевски цитати наше значајне уметнице Милице Мрђе Кузманов под називом „Песма о контигентности“, за увод у избор из поезије „Постоји ли додир твоје душе?“, скоро идеално се наметнуо „Високи напон“ из 1941, Доротеје Танинг, америчке сликарке невероватне биографије која је скоро код нас потпуно непозната, а чијим моћним радовима су испуњене најзначајније галерије у Њујорку. Танингова је била, иначе супруга Макса Ернста.
У таквом контексту, логично је било да за нову књигу, наслова „Изгледам, дакле нисам“ одаберем чувеног Ернстовог „Слона са Целебеса“ вероватно најславнију слику целокупног, и ликовног и књижевног надреалистичког покрета, слику с којом је Пол Елијар, 1921. почео да гради своју надреалистичку галерију, слику која је први знак нове, другачије стварности с којом се, од тада, у уметности, а и иначе, сусрећемо – небо није небо, него вода по којој уместо сунца плове рибе, слон само личи на животињу, а у ствари је је машина, а нага и празна женска фигура на начин Европе призива бика из мита, што можда и јесте овај привид слона, окруњен роговима...
Прича о уметности нема краја, нарочито ако у њу потопите огледало асоцијација. Књижевност је истинска земља чудеса, и зато је згодно најавити је из другог уметничког регистра. У сваком случају, слика нам показује како и када изгледамо, ми уствари то нисмо.
Ђорђе Писарев
