потпуно различите поставе, које би свирале потпуно исти репертоар. Зато се и данас на вест о концерту Забрањеног пушења може запитати: “А које Пушење?”
Цела ова медитација долази управо од вести да ће 21. фебруара у клубу “Квотер” у Новом Саду, након двогодишње паузе, концерт одржати Забрањено пушење. Инспирацију појачава чињеница да је концертна турнеја повезана са тридесетогодишњицом албума “Дас ист Валтер”, једним од велике четворке албума Забрањеног пушења (у изворној постави бенда, ту су још “Док чекаш сабах са шејтаном”, “Поздрав из земље Сафари”, “Мале приче о великој љубави”). Тачније, повезана је са првим албумом Забрањеног пушења који је, као и сваки првенац, међу загриженим љубитељима и до данас остао најважнији. Та чињеница обнавља успомене не само на неки тамо албум неког бенда, него на почетак и настанак новог примитивизма као одговора на нови талас. Подсећа на Топ-листу надреалиста, уз коју је везана и нова историја (екс) Југославије. У њој, још увек нема места помирењу.
Др Неле Карајлић, препознатљиви фронтмен Забрањеног пушења, недавно је обнародовао у својој књизи “Фајронт у Сарајеву” да је распад бенда почео још пре распада Југославије, кад је гитариста Сејо Сексон приметио да је све почело превише да се врти око једног човека који није био он. Шпанска серија достојна оне у Битлсима. Отимање за микрофон које није много добра донело ни бенду, ни његовим љубитељима.
Ипак, могу они да причају шта хоће, распаду бенда који је за последицу имао поменуту историјску ноту буквалног распада - цепања на два истоимена бенда, кумовале су деведесете и почетак рата у Југославији. Парадоксално, оно што је бенд већ предвиђао у својим песмама и ванмузичким активностима, дошло је по своје - глупост и неслобода су завладале, а публика уместо препознатљивог, добила два непрепознатљива производа. Два Забрањена пушења која данас мање терају инат једно другом (Нелетово Пушење је чак променило назив у Нон смокинг оркестра), али и даље остају непоколебљива у евентуалном уједињењу, мимо свих подела.
Ове приче не би ни било да није реч о тридесетогодишњици албума који носи име Владимира Перића Валтера, име Сарајева, најсимболичнијег хероја најсимболичнијег града најсимболичнијег рата у центру свих ратова 20. века. Доживљена како је испричана, то је више прича о тридесетогодишњици рата. Као да је у њој реч о крају средњег века и 300 година које су после тога требале земљама Старог континента да среде рачуне, а вишак емоција оставе по страни.
Игор Бурић
