БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: БОСУТ (3) Клала је Ханџар дивизија, а клала је и Прва козачка коњичка дивизија у саставу Вермахта

Ова јединица формирана је током лета 1943. од антисовјетски настројених козачких добровољаца и одабраних заробљеника Црвене армије из заробљеничких логора у Немачкој. 

Дивизија је пребачена из Пољске на територију Срема почетком октобра 1943. са задатком да уништи партизанске јединице концентрисане на Фрушкој гори и у Босутским шумама. Официри у козачкој дивизији су искључиво били Немци.

Сама операција обрачуна са комунистичким снагама трајала је од 1. до 27. октобра 1943. Помоћ козачкој дивизији пружали су делови 173. немачке резервне дивизије и поједине мађарске јединице на Дунаву. У овој офанзиви страдала су фрушкогорска села: Дивош,Ђипша, Сусек, Свилош, Нештин, Раковац, Лединци... Жене, деца и мушкарци су убијани, куће пљачкане и паљене. Када су завршили са Фрушком гором, Козаци су прешли у Босутске шуме и западни Срем, где се налазио Главни штаб ХОБ и ПО Војводине, Друга и Четврта

војвођанска бригада, Други сремски одред и једна група бораца Првог сремског одреда.

Дана 15. октобра 1943. партизани су порушили железни мост на државном друму Кузмин–Босут. Такође су прокопали пут на три места и на више места оборили дрвеће и тако препречили цесту.

Касно увече 20. октобра 1943. године Козаци су извршили први напад на село Босут, пуцајући са оклопњаче на којој су допловили реком Савом, из правца Сремске Митровице.

Припадници Прве козачке коњичке дивизије 21. октобра 1943. године побили су, у првом налету, без икаквог саслушања или суђења, двадесет једног мештанина Босута.

Козаци су силовали жене и девојке, пљачкали и палили куће. Оно што би преостало, купиле су усташе из Сремске Митровице. Тако је опљачкана храна, стока, жито, запрежни коњи и покућство. Забележено је да су Козаци са собом однели сву сточну храну, па следеће године у селу није било семена зоби и грахорице.

Крајем 1943. у Босуту је било потпуно порушено 228 кућа, док је седам кућа било оштећено. Део становништва се спасао од козачког масакра захваљујући заузимању Босућана несрпске националности: Немице Катице Цугли, Рускиње Насте Јовановић и Мађара Фрање Ердега који је крио комшије у својој кући. Због оваквог држања је Фрања (Антуна) Ердег (1905-1977) после рата остао да живи у Босуту, поштован од својих комшија Срба.

Од предратних око 1.200 мештана села Босут, слободу је дочекало тек око 700 њих и то у избеглиштву, махом у Семберији и Мачви. На попису 1948. село је имало 689 становника и наредних деценија њихов број је стално растао до максималних 1.311 на попису из 1981. После тога Босут губи становнике што је случај са бројним селима у Срему да би на попису 2022. било забележено свега 755 житеља. Ако се нешто не преузме, након преусмеравања саобраћаја према мосту код Сремске Раче за очекивати је да се депопулација Босута настави.

Босут, река која тече и узводно и низводно

На изласку из села Босут налази се ушће истоимене реке у Саву. Једна од специфичности ове реке је та да његово корито нису направиле њене воде, већ река Сава. 

Наиме, њено корито у близини ушћа, било је један од многобројних рукаваца Саве. Овај рукавац се одвајао од матице низводно од ушћа реке Босне у Саву, а потом јој се враћао недалеко од ушћа Дрине. Када се горњи крај тог рукавца затрпао, услед обилних наноса реке Босне, Турци су му дали име Босут, што на њиховом језику значи „Пуста вода“.

Древни Римљани су се често су се хвалили како у „Свом царству имају реку која до подне тече у једном, а после подне у другом смеру“. Ова узречица у потпуности је тачна, јер се често деси да када ветар задува, плитке воде крену да теку у контра смеру.

После рата добар део мештана села и даље је обележавао своју крсну славу, поштовао православне обичаје и држао се старих верских навика. После дугих припрема, тек у септембру 1985. „изливају се темељи нове капеле Рођења светог Јована Претече“. Са својим свештеником Савом Божићем, мештани подижу други сеоски храм, наручују ново звоно, да би се оно – по изградњи звоника, 1989. после скоро пола века, опет огласило… 

Завод за заштиту споменика културе из Сремске Митровице, 2008. израђује пројекат нове Цркве рођења Светог Јована Претече у Босуту, који представља реплику старе сеоске цркве порушене 1944. Објекат је пројектовао архитекта Иван Филиповић, а уз благослов владике сремског Василија приступило се прикупљању потребних средстава (око 80.000 евра). Радови су трајали од фебруара 2009. све до пролећа 2012. Нова, трећа по реду православна црква у Босуту је једнобродна грађевина са призиданим звоником на западном делу. Храм је, у основи темеља, дугачак 16,82 м, а широк 6,48 м, док висина звоника са капом и крстом премашује двадесет метара. 

Као да им није било доста свих невоља из Другог светског рата, мештани Босута су у августу 1995. гледали колону избеглица из Крајине која је након “Олује” прошла кроз њихово село.

Одлазећи из овог места размишљам - ни мање села, ни више историје, патњи и страдања кроз које су његови мештани прошли или им сведочили у само 42 године - од 1943. до 1995.