Колекције су припремане и годину дана унапред, а количине се мериле стотинама хиљада артикала. Годишњи извоз је вредео више од пет милијарди долара.
Онда је тај сјај срспке текстилне индустрије заменила беда. Санкције, несрећна и криминална приватизација, сива економија, увоз јефтине одеће из Кине, пореска оптерећења, заостала технологија, недостатак стручне радне снаге и штошта друго довеле су дотле да данас махом Турци и Италијани, уз помоћ малобројних домаћих инвеститора, српску девастирану текстилну индустрију враћају на европску и светску сцену. Према подацима Републичког завода за статистику, српска индустрија текстила је прошле године извезла робу у вредности од преко милијарду евра и остварила суфицит од 101,4 милиона. Више од 70 одсто производа је пласирано на тржиште ЕУ, а у последњих неколико година извоз српских текстилаца повећао се око 10 одсто.
Данас у Србији у приватизованим или новоизграђеним фабрикама производи и тридесетак страних компанија. У последње две године највише новца у текстилну индустрију улажу инвеститори из Турске, Италије и Немачке. Секретар Удружења за текстил, кожу и обућу Привредне коморе Србије Милорад Васиљевић напомиње да је само прошле године отворено пет нових текстилних погона у Србији додајући да је Турска засигурно инвеститор број један.
„Дешавања деведесетих година прошлог века су текстилну индустрију довели на ниже гране, а докрајчила ју је пљачкашка приватизација која је уследила, па смо почетком двехиљадитих имали свега 25.000 запослених односно 10 пута мање неко некад. Та слика се, нарочито у последњих неколико година, поправља и данас у текстилној индустрији има око 60.000 запослених“, указао је Васиљевић.
По његовој оцени узлету текстила допринеле су и фирме у приватном власништву, што је све довело до тога да се текстилна индустрија поново враћа на мапу Србије.
„Текстилна индустрија запошљава женску радну снагу, то је радно интензивна грана и углавном извози. То је спас за мање развијена подручја Србије. И ту углавном долазе инвестистори, мада их има и развијенијим деловима земље. Сомбор је, рецимо, после Лесковца и Новог Пазара, израстао у центар текстилне индустрије. У њему и његовој околини стране фирме запошљавају између 12.000 и 13.000 радника. Оно што забрињава јесте да у текстилној индустрији која се све више развија ускоро нећемо имати довољан број радника, а то је и сада изражено у централној Србији и у Војводини“, објаснио је Васиљевић.
Опоравак текстилне индустрије у Србији је очигледан јер је све више инвеститора управо у овој делатности, као и незапослених који долазе до радних места у текстилним погонима уз додатне обуке и преквалификације, али оно чему се не враћа сјај из блиске прошлости јесте производња текстила. Васиљевић подсећа да је Србија претходних деценија изгубила примарну производу односно производњу тканина и предива, што доприноси да домаће фирме, па и инвеститори који овде отварају погоне, морају то да увозе.
Новопазарски џинс по европским стандардима
У Новом Пазару некад је радило више од 200 мини фабрика yинса и у њима је било запослено више од 5.000 радника, а њихове фармерице и јакне продаване су у целом региону. Производња yинса у овом граду постоји дуго, али је и она последњих година знатно опала. Ипак и даље добро ради више произвођача тексаса па су они недавно основали и своју асоцијацију Про-Демин. Као асоцијација заједно користе постројење за озонски треман yинса, прво у Србији. Еколошка производња yинса омогућава новопазарским произвођачима да буду конкурентнији на избирљивом светском тржишту.
„Ми данас у Србији немамо производњу тканина, предива и углавном турске фирме које овде долазе отварају погоне конфекције. То јесте запошљавање више радне снаге, али ми без примарне производње имамо проблем зато што домаће фирме увозе материјале и помоћне материјале. Рачунамо да ће се то променити у наредном периоду, јер има наговештаја да ће таква фабрика бити отворена у Параћину, где је некада била чувена штофара “Параћинка”. Турци су препознали и ту могућност да отворе фабрику у примарној производњи. Јесте то скупља инвестиција, али на дуже стазе доноси и више профита“, рекао је Васиљевић.
Отварање текстилних погона настављено је и почетком ове године. Памучни комбинат “Јумко” из Вања недавно је отворио нови погон у Бујановцу где ће се шити униформе за војску и полицију. Турска текстилна компанија “ Рингелсан” ће већ крајем априла ове године отворити фабрику у Пожаревцу и њој ће посао добити 300 радника одмах, а у плану је додатних 600. Проблем и за постојеће, али и за будуће, текстилне погоне јесте недостатак радне снаге , јер се млади тешко одлучују за занимање шивача, а некадашљи текстилни радници Србије одавно су у пензији и у позним годинама живота. Осим тога, зараде у текстилној индустрији су међу најнижим и то је један од важних разлога због којег ово занимање није привлачно за младе људе. Према подацима РСЗ просечна прошлогодишња зарада запослених у производњи одевних предмета била је свега 29.825 динара, док је производњи текстила она износила 34.523 .Секретар Удружења за текстил, кожу и обућу ПКС Милорад Васиљевић сматра да ће са доласком страних инвеститора не само расти тражња за шивачима и кројачима већ ће расти и њихове зараде.
„Могло би се рећи да је дошло време да се газде отимају о текстилце, што је до недавно било незамисливо. У зависности од дела Србије, плата се креће од 350 до 500 евра. Тако канадска „Магна” у Оџацима производи пресвлаке за аутомобилска седишта и своје раднике плаћа од 45.000 до 60.000 динара, а “Фалке” у Лесковцу око 40.000. И домаће фирме повећавају плате радницима, како не би отишли код конкуренције која више нуди“, рекао је Васиљевић.
Сама чињеница да на тржишту нема довољно шивача и кројача, јер на то указују потребе домаћих и страних фирма које оживљавају српску текстилну индустрију, довела је до потребе да се та недостајућа радна снага што пре обезбеди. Тако је крајем прошле године у 11 градова у Србији започело трогодишње школовање шивача, при чему они теоријска знања стичу у школама, а практична у погонима фабрика које су отворене у Београду, Оyацима, Пријепољу, Сјеници, Ужицу, Нишу, Лесковцу, Чачку, Смедереву, Јагодини и Врању.
У Националној служби за запошљавање у Пожаревцу , на захтев турске текстилне компаније “ Рингелсан” ових дана почела је обука радника. У првој фази, у наредна три месеца биће обучено и запослено 300 текстилних радника и то на неодређено време. Слично се планира и у другим српским градовима у којима инвестори отварају или намеравају да погидну текстилне погоне , јер је обучена радна снага услов за покретање производње.
Љубинка Малешевић
