Кредити су у Србији прошле године код привреде порасли тек 4,5 одсто и зауставили се на суми од 1.392 милијарде динара. Упркос малом расту, многи привредници се жале на то да не могу да добију кредите иако сматрају да су испунили услове.
– Прописи и препоруке Народне банке Србије не ограничавају пословне финансијске куће у погледу избора клијената – каже један угледни банкар. – То све зависи од пословне политике банке. Осим тога, имамо и клијенте који су мање или више непожељни за банке. Ту спадају удружења грађана, приређивачи игара на срећу и сви који се баве шпекулативним пословима.
У банкарском свету правила пословања су јасна: пласирај новац тамо где је ризик најмањи а камата највиша. Банке које су у Србију дошле и основане су страним капиталом већином су из земаља Европске уније. Оне су овде пресликале пословну политику коју воде у својим земљама. Уколико су њихови оснивачи највећим делом портфолија окренути финансирању аграра или куповини аутомобила, онда ће оне и код нас имати у фокусу те пласмане.
Приликом одобравања кредита, банке проверавају бонитет правног лица или предузетника – пословање мора бити позитивно. Тражи се да кредитна историја у претходне две године буде уредна и без кашњења. Компанијама се кашњење евидентира код Кредитниг бироа ако у испуњењу обавеза касне 15 дана. То значи да су почетници не баш пожељни. Банке за старт-ап пројекте, односно предузећа и компаније које тек улазе у бизнис, имају посебне програме. Ту обично ризик деле с програмима које финансијски помажу државе или међународне банке и организације. Код нас су се тим пласманима највише бавиле Опортјунити и Прокредит банка.
Пре него што уопште узму у разматрање кредитни захтев, банке проверавају клијенте. Прво од чега се креће је власник. Тај део мора бити, како се то каже, транспарентан. Уколико се ту појаве сумње или резерве, и кредитни захтев иде на чекање. То значи да у акту о оснивању компаније морају јасно бити назначени власници, затим њихова права и обавезе, као и имовина или друго обезбеђење којим се за зајам гарантује.
Банкари највише избегавају да кредитирају удружења грађана. Ту спадају спортски клубови, политичке партије, кућни савети – нема чврстих гаранција нити имовине. Зато је ризик већи. Међу не баш пожељне клијенте спадају и приређивачи игара на срећу, као и сви који се баве шпекулативним пословима, попут, рецимо, берзанског трговања. Пре ће кредит добити пекара него кладионица.
У ризичне послове у области производње спадају и фабрике оружја: пласман им зависи од политичке ситуације, и то често у међународним оквирима. За банкаре је то прилично ризично па и ако одбре кредит, онда је то на краће стазе.
Д. Вујошевић
