Према речима Дејана Годошева из Дебељаче, кадгод је једна година добра, следећа буде лоша, а сад се надају да ће и трећа бити подједнако успешна.
– Све зависи од цене тржишта, ако не увезу велике количине парадајза, онда ми можемо да профитирамо, а ако увезу, онда имамо мали добитак – појашњава Годошев.
Осим виве, сорте парадајза, ова породица из Дебељаче узгаја и салате путерице, паприке, ротквице и млади кромпир и то све у десет великих пластеника на три локације у селу, односно на укупној површини од 3.200 квадратних метара.
– Искрено речено, кад си први на тржишту, може да се живи од овог посла, а за то је важна брза производња. Нама повртарска година траје 365 дана, нема паузе и одмора, нон-стоп се улаже, што је и мана а и предност пластеничке производње – вели наш саговорник, који је почео да узгаја поврће 2010. године јер, како каже, ужива у томе.
Међутим, кључ успеха у овој грани пољопривреде лежи и у упорности.
– Има у овоме и бацања и свега понешто, али само упоран човек може да издржи. На сваку пету годину је лепо исплатив добитак који вади цео просек. Тржиште је највећи поблем, јер ако је роба презасићена, можемо да је дамо и упола цене, ако не иде, не иде, а ако робе нема, онда се сваки крш може продати – појашњава Годошев, додајући да сваку сезону заврше са одређеном количином бацања поврћа, с тим да парадајз успеју највише да искористе и продају, чак 90 одсто, јер доста оде и за прераду.
Како било, за породицу Годошев дефинитивно нема одустајања. Штавише, и две ћерке, ученице основне и средње школе, већ увелико помажу својим родитељима, који се труде да их мотивишу да наставе ову производњу коју дистрибуирају на сеоској пијаци или на Кванташу у Панчеву.
– Сваке године улажемо, или се ширимо или купујемо механизацију – закључује наш саговорник.
Текст и фото: Л. Радловачки
