Целу ноћ је драмила киша по Београду. Пада, па не пада, град, па нема града. Јутро освануло ведро, па се смутило.
Главобоља, и не од вина, већ од невремена и олује и све некако никако, ни тамо ни вамо. И све би, а не би.
Утом стигне и позив за Јагњијаду у Јагњилу, толико најављивану на ТВ каналима, мислиш, у најмању руку Карневал у Рију.
Ето радости, бар мало свежине унете у ове осорне дане.
Минут је требало да се спремим, минут да кренемо и само два минута да се разочарам кад смо стигли.
Да ли што је тек почетак дана, а подне је, или што сам очекивала много више, али двадесетак јагњића на пет места није оно што сам мислила да ће бити.
Један шатор, пар тезги са незаобилазним пљескама, палачинкама, џиџама за децу, нешто мало цвећа, грнчарије и седамдесетак километара у правцу.
Да, и цена печене јагњетине по килограму била је ситница.
Три хиљаде за госпођу.
Можда је претходних дана било боље, да баш не кудим.
Нема везе, дошла, видела и купила цвеће.
З. Драгојевић, Добро јутро
