Просек плаћања за становништво и привреду код нас је 46 дана. По томе смо вицешампиони Европе – од нас су гори само Грци, где се на новац чека 51 дан. Просечан рок за наплату у Источној Европи је 36 дана, док је на западу Старог континента четири дана краћи. Благодети плаћања на време и краће рокове наши привредници имају углавном када извозе.
Испитаници не очекују ништа боље ни у годинама које долазе. Исто истраживање је показалода 49 одсто фирми не очекује да се било шта поправи у наредне две године. У Источној Европи имају по том питању још мање оптимизма: 58 одсто испитаника не очекује никакво побољшање у истом периоду.
У Србији грађани ажурније измирују своје обавезе. За њих је по ЕОС-овом истраживању рок за плаћање 30 дана. По томе смо уједначени са земљама Источне Европе. Они који касне, правдају се тренутном беспарицом. У Источној Европи су одговори нешто другачији. На првом месту се као разлог за неажурност измиривања обавеза наводи незапосленост, а на другом је презадуженост.
У анкети ЕОС-а учествовало је 200 предузећа код нас. Као разлоге за непоштовање рокова навели су неликвидност или чињеницу да ни њима нису платили испоручено па се ланац само пренео да оне којима су они дужни. Има и оних који неће да плате намерно, али таквих је тек 13 одсто. Крајњи резултат је да наплата сваког трећег рачуна у Србији касни.
Тако лежеран став код плаћања српској привреди доноси неликвидност и смањење инвестиција, а то су последице које нису нимало пожељне.
Како се привреда сналази у поменутим условима?
Поједине компаније пажљиво бирају коме ће испоручити робу, друге се пак труде да се снађу како знају и умеју
У фабрици чоколаде „Еуген” у Гложану кажу да пажљиво бирају коме ће робу испоручити. Било је ранијих година лоших искуства па су сада пробрали клијентелу. Они који су остали као пожељне муштерије плаћају према уговору.
Горких искустава, међутим, имају у ИКТ кластеру Војводине. Директор Милан Шолаја каже:
„За све послове које радимо за иностране партнере код плаћања нема проблема, рокови се увек испоштују по договору“, наводи Шолаја. „Сасвим је другачија слика на домаћем терену. Плаћање се често чека и до годину. То, рецимо, ствара проблем код испоручених софтвера. Када им након 12 месеци истекне лиценца а није плаћено, наше компаније не знају шта да раде. Најчешће продуже лиценцу у нади да ће оно што су испоручили успети једном и да наплате“.
Плаћању се стварно треба у сличним случајевима надати јер поменуто истраживање показује да је Србија прва у Европи по закаснелим и ненаплативим потраживањима – 31 одсто. Источна Европа је мало боља: тамо је то 26 одсто.
Д. Вујошевић
