Селекција за овај програм није лака, поготово није била ове године, будући да је било пријављених рекордних 1.200 филмова. Дугогодишњи селектор овог програма Милош Пушић је ове године филмове бирао заједно са Гораном Саџаком, и они су из овог мноштва изабрали, по њиховом мишљењу, 32 најбоља нискобуџетна, играна, документана и анимирана филма, из 20 различитих земаља.
Међу изабранима је и филм “Дан за Вању” новосадске редитељке Мие Кнежевић, играни филм од четрдесетак минута, који је, како каже за наш лист, њен мастер рад на Академији уметности у Новом Саду.
– Филм говори о једном осмогодишњем дечаку, који је престао да говори са околином од када га је мајка напустила. Проводи време углавном тако што га чува бебиситерка, јер самохрани отац ради два посла да би их издржавао. Онда га, сплетом околности, један дан чува стриптизета која ради у стриптиз клубу, где његов отац ради као шанкер – открива за „Дневник” редитељка Миа Кнежевић. И овај филм се чини врло актуелним, када је тематика у питању, баш као што и у позоришту редитељка Миа Кнежевић ради представе које су понекад засноване и на истиним догађајима, као у случају потресне драме “Пожар. Лаунџ / Контраст или Тамо где смо остали”.
– Што се филма тиче, било ми је важно да напишем сценарио, односно неку причу која има везе са мојом генерацијом и проблемима транзиционог друштва и она јесте на неки начин инспирисана догађајима из стварног живота. Није буквално и дословно прича пренета из живота на папир, али јесте нека комбинација у којој су неки људи које познајем, и неке њихове животне приче – објашњава редитељка.
Миа Кнежевић је једна од ређих редитељки млађе генерације која настоји да ради паралелно и на филму и у позоришту, трудећи се да тај континуитет одржи у оба смера.
– Мислим да је тај редитељски пут у оба правца захтеван и компликован и да је потребно пуно стрпљења да би се пројекти реализовали, на филму посебно. Јер, ево за један краткометражни играни филм је требало три године, од писања сценарија, преко предпродукције и продукције, док нисмо добили паре од Покрајине, и док се све није завршило. Мени јесте у неком дугорочном циљу да се бавим филмом. Волела бих просто и да ми то исто остане део занимања, јер се јесам школовала за мултимедијалног редитеља, дакле и позоришног и филмског. Видећемо колико ће то бити могуће, али за сада настојим да пробам да развијам себе и у једном и у другом правцу.
Мада је потекла с Академије уметности у Новом Саду, и прве представе режирала у овом граду, Миа Кнежевић сарађује и с позориштима у другим местима.
– Радим тамо где ме зову, заправо и имам стварно жељу да се некако упознам са свим ансамблима у Србији који су заинтересовани да раде са мном, тако да ми је узбудљиво, бар засад, да путујем и радим по различитим градовима – наводи Миа Кнежевић и помиње да је њена следећа радна дестинација београдски Атеље 212.
Крајем маја Миа Кнежевћ је у Атељеу 212 почела да режира комад “Осећај браде” Ксеније Драгунске, савремене руске драмске списатељице и, након летње паузе, пробе се настављају 1. септембра. Премијера ове представе требало би да буде у првој половини октобра.
Н. Пејчић
