Шербеџија предновогодишње концерте није имао у Београду од децембра 2018. године, када је одржао распродат наступ у тадашњој Комбанк Дворани, али је подсетио јавност како је од тада имао два велика летња концерта у Ботаничкој башти “Јевремовац” - 2021. и 2022. године.
"Није ме било неко време, јер због короне дуго није било концерата у затвореним салама. Зато смо одабрали да се дружимо са публиком мало напољу. Онда, раније је публика на мене навикла у Сава центру, али како се он реновира већ дуже време, ето мене сад поново у простору, који се сада зове – Мтс Дворана", рекао је Шербежија.
Уметник се осврнуо на два концерта које је одржао у Ботаничкој башти у Београду и оценио да је диван амбијент, као и да су посебни ти људи који долазе на те отворене концерте под ведрим небом.
"Дивна је публика која посећује моје концерте, посебно те наступе у башти. На концерту 2021. године очекивао сам прво да ће бити постављене столице, барем 400, кад оно, видим ту гомилу људи, њих хиљаду како стоје. Одмах ме је то забринуло, зашто ће људи стајати, а то сам и рекао на концерту. Навикао сам у Сава центру да држим концерт и пред више од 4.000 гледалаца, не ради се о броју публике у Ботаничкој башти”, објаснио је Шербеџија.
Како каже, његове песме нису "тра-ла-ла".
"Немам ништа ни против тих песама, али код мојих нумера веома су важне речи пре свега. Нису само ритам и музика. Моја поезија коју изводим, као и од мојих пријатеља, најближа је шансонама. Арсен Дедић, Кемал Монтено, Фабриција Де Андреа... То су све песници и песме су им ближе шансонама. Схватио сам тада на концертима колико су људи заиста данас жељни поезије и мирнијих нота, јер ми живимо у страшно бучном свету”, каже Шербеџија и додаје да "људи данас нису ни свесни тих ужасних тонова који долазе у наш организам".
Према његовим речима, неминовно је да наши органи пате због таквих тонова и толиког урлања.
Једини рецепт великог глумца у борби против такве појаве јесте да искључи све око себе, не гледа телевизију, не слуша много радио ни музику и ужива у тишини.
Истина, данас су многи помало заборавили поезију, тако да има мало глумаца који умеју да рецитују поезију из душе како то зна Раде Шербеџија.
"Београдски глумци су говорили поезију својим посебним стилом, не уживљавају се превише, али опет то има неку своју чаробност. Кад се само сетим док сам слушао Петра Краља или Љубу Тадића када су рецитовали поезију. Они су говорили својим стилом, опет, то је нешто друго, јер сви смо различити људи" казао је Шербеџија.
Као професор глуме, Шербеџија нема увек одређен рецепт да својим студената каже како нешто треба да се одглуми.
Признаје како је схватио да често уме да учи од младих нараштаја.
"Процес педагогије у глумачком занату у театру или на филму је нешто веома компликовано. Ту заједно улазе у тражење и истраживање и професор и млади глумац - студент. Шта је то глумцу као личности најближе? Мислим да је баш сваки човек на овој планети. Потребно је да се глумац само мало отвори и пристане да открије неке своје интимне појединости, мишљења, размишљања. Сваки глумац данас кад се препусти, може да буде Роберт Де Ниро или Ванеса Редгрејв", сигуран је Шербеџија у својој анализи.
"Има оних глумаца који већ од прве улоге заблистају и имају среће, да их брзо открију камера, публика или добар режисер. Тада глумци одјекну одједном и аутоматски имају сигурност, и тај одабрани глумац постане несвестан колико је "снажан" и моћан и све ради са лакоћом. Опет, има и оних глумаца који су упали у тај фитиљ у својој 40. години. До 40. године му не иде, па не иде та каријера, и онда изненада управо тада заблиста и постане генијалан. То су веома чудне ствари заиста и све то и не зависи од унутрашње психолошке припреме уметника или снази у том датом тренутку" додао је велики глумац.
Он је подвукао да има толико изванредних глумаца и глумица, које када их гледа, искрено признаје себи да тако не може да одглуми никада.
Али, како напомиње - "они нису ни упола направили све то као ја у својој каријери", или спомиње да има и неке своје пријатеље које је срећа послужила.
"Срећа је ужасно важна. Колико знам њих квалитетних уметника који једноставно нису имали среће", рекао је глумац који је био звезда у кинематографији бивше Југославије.
Након огромног успеха македонског омнибус филма "Пре кише" (1994) Милча Манчевског, отишао ван граница наше земље да се отисне у Енглеску и САД.
Тамо је почео каријеру практично из почетка, морао је да се доказује пред толико великим холивудским и европским редитељима и глумцима, али је медју тим белосветским колегама стекао и пријатеље.
"Нико ми није конкретно помогао у ангажманима преко, већ су се тако одиграле ствари око мене. Ђавола бих ја успео тек тако вани, када сам напунио већ преко 40 година, да нисам имао среће да упознам тада младог Милча Манчевског. Срели смо се у Лондону, у једном кафићу, тамо сам се затекао у једном тренутку, иначе сам живео у Словенији. Рекао ми је да има сценарио за мене, јер се спрема да режира један филм", присећао се Раде тог познанства са великим и талентованим редитељем.
Како је глумац открио, редитеља Манчевског је занимало да ли ће му се свидети сценарио, а наменио му је главну улогу за будући тријумфални филм "Пре кише".
"Прочитао сам тај сценарио исто вече. Па онда још једном одмах након тога. Рекао сам себи - "Ово је фантастично". Сутрадан сам му у једном бару у Сохоу рекао да је сценарио феноменалан”, наговестио је Шербеџија, а онда је наишло изненадјење.
Али, онда му је Манчевски све појаснио - као млади редитељ преселио се из Скопља у Њујорк, тамо је завршио све филмске школе, а омиљени редитељ му је српски уметник и књижевник Живојин Жика Павловић код кога је Шербеџија играо у пет пројеката и свуда имао главне улоге: филмови - "Црвено класје" (1970), "Хајка" (1977), "Задах тела" (1983), "Дезертер" (1992), као и мини серија "Песма" (1975) према роману Оскара Давича.
Шербеџија открива да је био велики пријатељ са Живојином Павловићем, представником Црног таласа у тадашњој Југославији, али и са целом његовом породицом – супругом Снежаном и децом – режисером Ненадом, глумицом Миленом Павловић, и покојним Вуком (драматургом).
Такодје, њихове фамилије су се медјусобно дружиле веома интензивно.
Шербеџија се осврнуо на интернационални успех остварења "Пре кише" и оценио да су га сви у свету веома заволели.
Како каже, тај филм су сви заволели.
"Филм је фантастично прошао свуда. Освојили смо Венецију, били номиновани за Оскара у категорији за најбољи страни филм. И од тада су кренуле понуде", наговестио је глумац и навео један од хитова који су се издвојили - "Светац" (Тхе Саинт, 1997) Филипа Нојса, у коме је имао велику улогу негативца поред Вала Килмера и Елизабет Шу, према истоименој ТВ серији са Роџером Муром.
У погледу кастинга код нас у југословенским филмовима и у радионици снова какав је Холивуд, Раде је оценио да су то биле сасвим супротна гледишта, дијаметрално су се разликовали ти поступци.
"Код нас су се писали сценарија и улоге посебно за неке глумце – звезде као што су били Павле Вуисић, Велимир Бата Живојиновић, Љубиша Самарџић, Драган Николић. Наши режисери су добрим делом и писали сценарија за своје филмове и то углавном унапред имајући у виду наведене глумце", откривао је Шербеџија сам процес почетног кастинга за тадашња остварења бивше Југославије.
Исто тако њему је пријало да је неко као Манчевски писао улогу за њега у ремек делу "Пре кише".
"Након тога сам добио једну јако лепу улогу у филму "Брокен Енглисх". У питању је прича о хрватској породици на Новом Зеланду. Играо сам Хрвата, оца главне јунакње, заправо био је то главни мушки лик. Био је фантастичан филм, у свету је веома одјекнуо. Нисам сигуран да ли је у Србији приказиван, у Хрватској сигурно није", говорио је са поносом Раде о остварењу из 1996. године према сценарију и режији Грега Николаса, у копродукцији САД, Новог Зеланда, где се добрим делом говори српски и хрватски језик.
Уз Шербеџију су играли Александра Вујчић, Мартин Ксокас (“Equalizer”, “XXX”).
Оно што је тада било невероватно јесте да је редитељ Николас дао имена ћерки у филму идентичним именима правих Шербеџијиних ћерки у животу – Нина и Вања.
Режисер и ко-сценариста Николас није могао да верује да се тако поклопила фикција и стварност, јер сценарио уопште није ни писао за Шербеџију посебно, већ је текст базиран на причи о хрватској фамилији којих иначе има много на Новом Зеланду и Аустралији, али има и Срба и Македонаца.
"Разликује се третман уметника који раде филмове на Западу и на нашим просторима. Када се снимају и најјефтинији филмови у Холивуду, поштују се основне ствари. Да глумац има свој простор, туш кабину, кревет, да може да буде сам, ако има потребу. То када упоредим са нашим условима и када се играју главне улоге, то је као да смо - пролетери. Рецимо, снима се на улици, редитељ стави глумце у тамо неки кафић да чекају своју сцену", описао је Раде два различита приступа реализацији филмова.
Такодје, Шербеџија је истакао да је велика разлика и у новцу, заради глумаца тамо и овде.
"Ми и тада у социјалистичкој Југославији нисмо зарадјивали неке значајне новце. Наравно, кад то кажем, да нису биле неке паре, мислим у поредјењу са светским звездама. Опет, ја као глумац са главним улогама у тим филмовима тада зарађивао сам веће износе од доктора. Са друге стране, помислиш да нећеш увек цео живот бити добро плаћен на основу два три филма који су били успешни", сматрао је истакнути југослоиенски, српско-хрватски глумац, који је додао да нису имали сви среће као он или Велимир Бата Живојиновић, јер су у каријери снимили око 200 остварења за мали и велики екран.
"Од тога сам имао барем 100 главних улога. Ипак, не бих волео да јавност има утисак како ја зарађујем неке силне новце у Америци. Моја генерација глумаца, али не само из региона, већ целог света, која је долазила у Холивуд, имала је ту несрећу, да су велике филмаџије промениле начин плаћања. Било је то баш време када сам ја кренуо да снимам те велике филмове у Холивуду”, открио је Шербеџија и навео као пример велики акциони хит "Немогућа мисија 2" (Mission: Impossible 2, 2000) Џона Вуа, где је главни глумац био Том Круз.
Раде је напоменуо да му је то била лепа, епизодна улога, са сценама веома важним за сам филм.
"Дакле, то је била једна важна споредна рола за мене, и занимљиво је било да се тада плаћао само Том Круз. И он је у то доба имао 20 милиона долара за ту главну улогу За све нас остале глумце, буде шта претекне. Да се разумемо, не могу се пожалити, то је за мене била фантастична зарада, у односу на наше услове овде. Али, онај глумац који је некада био важан, и звезда, а више није, не може даље зарадјивати чак ни пристојне хонораре, као што и данас уме један Том Круз или других 15 хит глумаца у свету. Такво је време", откривао је Шербеџија занимљивости из света Холивуда и њихових зарада.
Наш глумац сматра да тако испада у свету да само звезде као Том Круз успевају да продају филм, да то тако функционише у индустрији забаве, па чак и ако то остварење не заради очекивану суму новца.
Раде се присетио једне ситуације када је редитељ Фил Алден Робинсон, кога хвали да је фантастичан аутор, написао специјално за њега улогу у филмском сценарију "Доба водолије".
Режисер и сценариста Робинсон је био инспирисан Шербеџијом након што га је гледао у хваљеном филму "Пре кише", а у споменутом будућем филму главне улоге је требало да играју Харисон Форд и Кристин Скот Томас ("Енглески пацијент") и трећа рола за Радета.
Аутор Фил Алден Робинсон је потписао позната остварења као сценариста или редитељ - "Поље снова", "Флеч", "Њушкала”, “Све од мене”, “Тата дух”, “Сви наши страхови”.
"Редитељ се заљубио у филм "Пре кише" и звао ме је да се упознамо у Лос Анђелесу. Пре тога ме је контактирао док сам снимао у Лондону, и лично ми је послао сценарио да га прочитам. Био је то сјајан сценарио, лепа улога, слична коју сам имао у "Пре кише". Ратни репертоар. Филм је требало да почне да се снима за 20 дана, и моји агенти су добили финансијску понуду за моју улогу. Био је то веома пристојан новац за мене. Али, још увек су чекали да преговарају око хонорара, јер то обично тако буде, продуценти понуде једну цифру, агенти другу, те се надју на средини", објаснио је Раде и споменуо да је у то време био један од најпопуларнијих продуцената са наших простора Бранко Лустиг.
Хрватски и светски продуцент, добитник Оскара за филмове "Шиндлерова листа" (1993) Стивена Спилберга и "Гладијатор" (2000) Ридлија Скота, био је укључен као директор филма у потенцијални пројекат "Доба водолије".
"Харисон Форд са својим агентом је тражио састанак једне суботе поподне и рекао је редитељу да му је изванредна сцена где гори једна библиотека у Сарајеву, јер филм обрађује ту тему наших ратова. Редитељу је пријало што му се свидја та сцена, а Харисон му је саопштио да би желео да буде у њој. Збуњени Робинсон му каже да то није могуће, јер је његов лик тада у Мароку. “Ја не знам где сам тог часа, али знам да тог часа желим бити у тој сјајној сцени”, каже њему Харисон Форд. Редитељ му се извини и каже опет да то није могуће, Харисон га пита “Јеси ли сигуран”, и кад добије позитиван одговор, само каже “довидјења” и напусти састанак, као и цео филм", препричавао је ту нелагодну епизоду Шербеџија.
Редитељ није био обесхрабрен, понадао се да ће добити неког другог глумца за главну улогу, и упутили су понуде многима са А листе звезда, медјутим, нико није прихватио да игра.
"То је принцип у Холивуду. Када се догоди тако нешто, они угасе филм. А у пројекат је уложено 10 милиона долара, до тада, тек за припреме. И само су их бацили кроз прозор. Затворили су филм који никада није снимљен" подвукао је Шербеџија.
Са друге стране, Шербеџија је напоменуо да је имао среће да ради са "заиста врхунским редитељима" у Холивуду, као што је то на првом месту "генијални Филип Нојс", потписник хит филма "Светац".
"Уз Вал Килмера и Елизабет Шу, моја улога Руса је била трећа главна. Од тада моје колеге воле да говоре како само играм Русе у америчким филмовима, што није истина", насмејао се наш глумац и подсетио да је упечатљиву ролу још једног руског негативца имао у откаченом британском филму "Снеч" (2001) Гаја Ричија, где су играли Бред Пит, Џејсон Стетам, Денис Фарина.
По тој улози и даље га након две деценије препознају по целом свету и траже му аутограме, колико је филм био славан.
Због велике улоге у хитовима "Светац" и "Снеч", према његовим речима, испада да тумачи само Русе.
"Ипак сам имао толико различитих улога, и у љубавним остварењима, нисам био само дежурни Рус. Истина, увек сам играо странце у америчким филмовима и серијама. Тако је Глен Клоуз инсистирала да ја играм њеног партнера у римејку чувеног мјузикла "Јужни Пацифик". Били су одушевљени са мном глумачки, али сам тек морао и певачки да се доказујем. Тако сам ишао на певачке аудиције. Али ето и тај пројекат није дошао у нашу земљу", приметио је Раде и осврнуо се на друге роле који нису били стереотипи.
Тако је реализовао познату мелодраму "Прашки дует" (1998) са тада популарном глумицом Ђином Гершон, где је тумачио чешког књижевника, а редитељ и сценариста Роџер Л. Сајмон је писао улогу баш за њега.
Такодје је истакао и рад са генијалним редитејем Стенлијем Кјубриком на његовом последњем филму "Широм затворених очију" (1999), као и на остварењу "Примирје" (1997) италијанског аутора Франческа Росија, са Џоном Тортуром.
Што се тиче Клинта Иствуда, Шербеџија га цени веома као редитеља и глумца, а сарадјивали су једном на филму "Свемирски каубоји2 (2000), где су играли Томи Ли Џонс, Доналд Сатерленд, Џејмс Гарнер, и сам Иствуд.
"Када сам добио понуду од мојих агената за тај филм, помислио сам да ћу играти неког каубоја, Имао сам дечачку жељу да играм каубоја у америчком филму. Кад оно, ради се о астронаутима", нашалио се Шербеџија.
"Сматрам да је Иствуд сјајан као режисер, направио је толико лепих филмова, али, истина, за овај није био толико загрижен и он не спада у његове најбоље. Али, био је супер, диван, сјајан на снимању, тако лагано је радио и све је испало добро", присетио се драмски уметник.
Он је нагласио да се видно осети када се ради са великим уметницима као што су Клин Иствуд, или Стенли Кјубрик, али и Живојин Жика Павловић, који је био неприкосновени редитељ старе Југославије.
И чувени амерички редитељ Теренс Малик (“Танка црвена линија”, “Дани раја”) је желео сарадњу са Радетом
Први пут је све обустављено због терористичког напада на САД 11. септембра 2001. године, други пут је био планиран неки филм о Че Гевари...
И трецхи пут није било среће...
"Звао ме је агент из Лос Анђелеса, био је јул месец и рекао ми како Малик жели мене у једном малом филму који спрема. напоменуо ми је да ћу имати 12 дана снимања. Каже, крећи одмах за Америку. Морао сам да га одбијем. Агент није могао да верује шта му причам и питао ме да ли сам нормалан. А ја сам тада био усред турнеје са Влатком Стефановским и Мирославом Тадићем. Како њих да одбијем и да кажем не? Па то не могу. Имамо турнеју по Македонији и јужној Србији", испричао је Шербеџија и напоменуо да је о томе писао у својим књигама "После кише", "До последњег даха".
Раде Шербеџија ће 21. децембра обележити повратак у Мтс Дворану након успешног концерта из децембра 2018, а онда ће сутрадан 22.12. наступити у Српском народном позоришту у Новом Саду, са својим познатим бендом "Западни колодвор".
Концертна турнеја носи назив “Ето пјесма” према истоименој нумери коју је за Радета написао Хусеин Хус Хасанефендић, лидер хрватске поп рок групе "Парни ваљак".
Новији албум "Не окрећи се, сине" по називу инспирисан је истоименим филмом (1956) редитеља Бранка Бауера, по роману и сценарију Арсена Диклића.
"Мој албум се зове "Не окрећи се сине" према песми коју сам написао давне 1988. године и посветио је мом сину Данилу, који је тада тек напунио 17 година. Написао сам је од неког страха о животу у том тренутку у свету. А ми глумци понекад интуитивно осећамо нешто, неку нелагоду, предосећај. Песма је заправо порука мом сину и свим синовима да се не окрећу за проблемима својих очева, моје генерације, да само гледају у живот напред, у будућност, нови свет. Као што би било боље и паметније мојој генерацији да се нисмо окретали за траумама наших очева", сматра Раде око ове теме о којој је већ говорио у медијима уочи изласка албума, и додао да је та порука упућена данашњој младости, који ће ускоро бити и његови унуци.
Шербеџија подсећа да су многе његове песме такве, као што је "Полети птицо", тема одласка из једног краја који смо "осећали да припада нама", напуштање града, одлазак у неки други свет, или “Повратак ратника”, “До последњег даха” (поетска прича о смрти Радетовог пријатеља којег је бомба погодила док је возио бицикл), као "реминисценција на све наше ратове и ужасе".
Понекад му је тужно што мора све то поново доживети док пева, а има и љубавне, шаљиве песме.
Музичар, глумац, писац осврнуо се на легендарну песму "Не дај се, Инес" према тексту Арсена Дедића, која је деценијама и даље популарна само у његовој интерпретацији,
Шербеџија истиче да није био задовољан како ју је говорио у време када је снимљена.
"Веома волим ту песму, али признајем да је сада боље рецитујем него некада давно на концертима управо са Арсеном. И имам утисак и даље да сам је снимио као левом руком. Арсен ми је одједном рекао да треба да снимимо ту песму, ја сам пристао и кренули смо. Чак сам имао тада и операцију на зубу, па сам и мало шушкао. Али,то је сама по себи дивна песма, а ја сам имао неки младалачки глас који сада уопште не могу да чујем", признаје Шербеџија.
На новом албуму се налазе и сарадње са Габи Новак и Матијом Дедићем у Арсеновој песми "Од како те не волим", и "На нешто ме сјећа тај град" коју је Раде отпевао са аутором песме Дарком Рундеком.
Свој ауторски печат је оставио на песмама "Шехерезада" и наведеној "Не окрећи се сине".
"Све те песме на последњем албуму су веома захтевне, и неке од њих нисам ни певао у Ботаничкој башти, јер ми је потребна потпуна тишина и концентрација, што се може постићи у сјајној Мтс Дворани", истакао је уметник.
Шербеџија је оценио да је у последњих десетак година побољшао свој певачки механизам.
“Углавном сам раније певушио, рецитовао, говорио поезију и певао шансоне. Међутим, сада имам неке захтевније песме, које знам да могу отпевати, а раније се нисам усуђивао. Певање се итекако може научити, нисмо ни свесни тога. Наравно, ако се нема слуха, онда не може", изричит је глумац.
На концертима у Београду и Новом Саду, Шербеџија ће се трудити "да много не дави и не зановета", али како има троје гостију, наступи ће трајати мало преко два сата, али не предуго.
"Главни гост на концерту ми је један божанствен тип са којим сам се још у младости упознао и заволео његове песме: Мухарем Сербезовски. Обожавао сам његову песму која каже “Било чија, било чија, било чија да си, само моја, само моја ниси”. Већ је био мој гост на концертима у Београду и на Брионима, где смо певали заједно “Ђелем, Ђелем” и “Било чија”. Толико сам срећан што ће моћи да додје. А још нешто ми је важно код њега - он је високо образован човек, интелектуалац, завршио је студије права, тако да у екипи ћемо имати и правника, који је написао први речник ромско-српског језика", најавио је Шербежија. истакнутог певача народне музике из Македоније, родјеног у Скопљу.
Занимљиво је колико је Шербеџија веома вредан и даље као глумац, тако да стиже свуда да снима по целом свету, да одржава обимне турнеје по региону и иностранству, да води позориште “Уликс” на Брионима (Хрватска), а и да игра представу "Ко се боји Вирџиније Вулф?" Едварда Олбија, у режији своје супруге Ленке Удовички у Београдском драмском позоришту.
Једна од његових ћерки је одлучила да напише сценарио и сними документарни филм о томе како је настајала та успешна представа која је увек распродата у БДП-у, Брионима и свуда где гостују.
"Моја ћерка колико год је паметна и знам шта хоће. Она мора знати да све то што ми радимо, све те игре у представи, долазе из силне љубави", закључио је Шербеџија за Танјуг.
