Мастер и престижне Артист диплома студије клавира завршио је на Краљевском музичком колеyу у Лондону, специјалистичке студије на Моцартеуму у Салцбургу, а тренутно је докторант на АУНС, где је такође запослен на месту стручног сарадника. Свирао је са симфонијским оркестрима из Танбриy Велса, Рочестера, Симфонијским оркестром младих музичара, Симфонијским оркестром АУНС, ансамблима Лоцриан и Цамерата Ацадемица, Војвођанским симфонијским оркестром...
- За све нас је јако битно свирање са другим музичарима, јер пре свега позитивно утиче на развој солистичке свести слушања – појашњава Александар Ђермановић. - Управо овакве сарадње нам омогућавају да слушамо не само своје деонице, већ и на који начин свирају преостали музичари из састава док заједно стварамо уметничко дело. Поред директних утицаја на сам квалитет свирања и слушања, од великог значаја чини упостављање веза са људима из различитих земаља, јер оне обезбеђују нове потенцијалне концерте.
Познато је да је Ваше музичко образовање почело у Новом Саду. По чему се издваја наступ пред домаћом публиком и колико је он важан за једног солисту?
- Одувек ми је било најтеже да свирам пред домаћом публиком, верујем да је свима тако. Али је уједно и најлепше зато што у публици седе људи који су ми најдражи. Ту су такође и људи који су пратили мој пут од самог почетка и онда ми је нарочито стало да њима пружим најбољи доживљај. Поготово ме чини срећним кад наступам на НОМУС-у, једном од најбитнијих фестивала у земљи током ког сам послушао велики број веома инспиративних концерата. Сећам се колико ми је одувек значило да могу уживо да слушам класичну музику.
Јак човек с ванвременском поруком
Ове године цео свет слави Бетовенов 250. рођендан. Којим речима бисте описали специфичност Бетовенове музике?
- Изузетно ми је тешко да ставим музику у речи. Речи не могу да прикажу ту музику у оном светлу у ком је она толико битна у мом животу. Бетовена доживљавам као веома бурног и емотивног композитора, смелог у изразу и веома поносног и јаког човека са ванвременском поруком која комуницира директно са слушаоцем кроз сваку ноту.
Тренутно сте на докторским студијама, али сте и запослени на Академији уметности у Новом Саду. У којој мери Вас професионално испуњава рад са студентима?
- Волим посао који радим, и сматрам да је рад педагога веома креативан. Црпим из свог искуства и покушавам да помогнем другим људима који имају проблеме кроз које сам и сам прошао. Имам прилике да зароним у музику коју у том моменту не спремам за концерте и да у њој нађем инспирацију и покушам да је пренесем студентима. Пренети инспирацију је можда нешто најтеже, али награда за ту комуникацију је огромна.
Какав је Ваш однос према пијанистичким такмичењима?
- Нисам ишао на много такмичења, првенствено зато што их не волим. Никад ми није било јасно у чему се то тачно такмичимо. Мој унутрашњи свет и свет другог пијанисте су потпуно два засебна и непоновљива света и сваки има своју чар. Живим за музику и за концерте на којима могу да комуницирам са публиком. То је једино што ми је битно.
Мало је познато да се бавите компоновањем. Колико сте композиција написали и да ли су све компоноване за клавир?
- Волео бих да нађем више времена да се активно бавим композицијом. Имам заиста много започетих пројеката и скица. Идеја ми никад не мањка. Но, то има и лошу страну. Написао сам и завршио око десетак композиција и многе имам у скицама, што на страницама исписаним руком, што на снимцима које имам буквално на хиљаде. Постоји много дела и за различите саставе, од којих се издваја композиција за дувачки квинтет (нажалост, без клавира) која је била извођена на концертима у Сомбору и Новом Саду, као и на радију РТВ-а. Свакако, компоновање за клавир ми је најближе.
Марина Дубравац
