Иначе, исто уживање у музици и сценском спектаклу овог ствараоца, Београђани су имали и прошле године, такође крајем августа, када је представљен и ЕП „Брисани простор“, тако да ови вишекратни сусрети Рундека и престоничке публике полако прерастају у традицију.
Што се тиче издања, вредно је подсетити се да прошлогодишњи „Брисани простор“ није све, јер је Југототон, односно Кроација рекордс недавно објавио и реиздање Рундековог албума „Трећи свијет“. Том приликом су се бивши чланови Хаустора Дарко Рундек, Срђан Сахер, Срђан Гулић, Зоран Зајец и Дамир Прица Цапри поново окупили у студију и наснимили даб верзију насловне нумере „Ин дуб“ и удахнули јој нови живот на начин како се то радило пре четири деценије са пуно „живих“ елемената.
Рундек је не само један од симбола „новог таласа“, његова каријера траје четрдесет година и један је од ретких који је, како представници „седме силе“ воле да кажу, одржао континуитет, а и појачао квалитет оног што ради и у пост-Ју ери. Све то био је повод да се у разговору дотакнемо Рундекове уметности, као и да упоредимо време с почетна његове каријере с данашњим.
Пантомима, режија, сценско искуство, све оно што сте по званичом образовању или чиме сте се професионално и приватно бавили, колико вам то доприноси на музичким наступима?
– Па, доприноси сигурно нешто, да.
Знани сте као велики поштовалац Милана Младеновића, откуд та посвећемност њему и његовом делу?
– Па, ми смо били пријатељи. Не само због тога, наравно. Песма „Као да је било некад“ ми је обележила неке моменте у животу, а с обзиром да сам ја певач, онда се могло догодити да је певам пред људима и са људима. Мени се чини да је лепо да песма надживи свог аутора, једноставно, постане део људи.
Били сте становник Париза. Овај град на Сени је почетком двадесетог века био центар уметничког света, има ли још тог старовременског уметничког духа по коме је био препознатљив и Париз данас да ли је исти?
– Сигурно није. Не, не. Мислим да се Париз пуно променио. Париз је сад као нека врста разгледнице. Мислим, има сигурно још нешто од тог духа столећа, али далеко, далеко...
Каква је данашња загребачка сцена у односу на ону осамдесетих?
– Загреб данас има, у најмању руку, просторе, ако ништа друго, има и „Мочвару”, и „Ксет”, рецимо као алтернативне клубове, где свира доста, што локалних, што гостујућих музичара из целог света. У Загребу има један доста велик фестивал yeza. С те стране што се тиче музичке понуде, мислим да тај град има доста добар музички живот. Локалних иницијатива као да мало фали. Ја сад не могу тачно то проценити.
Каква је разлика уопштено између Карго оркестра с којим сте радили или данашње Екипе, то јест оног што радите у последње две деценије и Хаустора с којим сте стекли прву репутацију?
– Неке сличности сигурно постоје. Мислим да то сваки човек на неки начин око себе понавља некако на разним варијантама смишљене обрасце. Има људи у бенду који отприлике играју исте улоге у тој заједници, као што су неки други пре играли, исте типове, итд, али мислим да су и Карго и Екипа на неки начин слободнији бендови од Хаустора. Ја сам се, рецимо, код последња два албума на неки начин осећао делимично ограничен тиме што је Хаустор представљао и што је по стилу требало да буде, па сам некако покушавао себе усмеравати ауторски да том неком идентиту Хаустора удовољим, а Екипа је слободнији бенд.
Докле ће се Дарко Рундек бавити музиком?
– Па, докле ме уши буду служиле.
Немања Савић
