Овај двојац желео је да измести децу без родитељског старања из својеврсне изолације и покуша да код њих развије нови поглед на свет који их окружује.
Питање је шта ми то радимо, али заиста смо желели да им отворимо карте, да почну другачије да посматрају нешто што им се растави на саставне делове, да развију критички поглед, објашњава Ана Лагатор мотиве за рад са овом специфичном групом младих.
Како је даље казала, радно стање је можда и најзначајније за човека да би могао да пружи некоме нешто, да види резултат свог труда и муке.
То покушавамо са овом филмском радионицом. Волели би да их она повеже и са децом ван Дечјег села, поручује Лагатор.
Све је почело када је монтажерка Ана Лагатор сарађивала на документарцу Центра за визуелне комуникације “Квадрат” из Београда, који је сниман у дому “Дринка Павловић”, где је видела да деца без родитељског старања показују интеровање за филмски медиј.
Затим је осмислила пројекат који је финансијски подржао Покрајински секретеријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама, а у октобру, са колегом Војином Ивковим као предавачем, почела конкретан рад.
Идеја је да се не снима документарац о деци из Дечјег села, него да она сама прођу школу прављења сопственог документарног филма. Шест полазника има задатак да научи како и сними по један кратки филм који би на крају био монтиран у форму омнибуса, са немром да се не заустави на јавној пројекцији, него да се приказује и на фестивалима.
Кренули смо од најједноставнијих вежби да појме филмски језик. Ишли смо у фрабрику грамофонских плоча, да пратимо процес производње, у Српском народном позоришту смо радили интервјуе, слушали фрагменте радио-драме да схвате улогу тонске слике, а сада нас чека вежба са једнократним фотоапаратом, са задатком да се из сопственог угла направи фото-прича о Дечјем селу. То ће им бити први самостални задатак, наставља причу Ана Лагатор.
То све радимо, казала је даље наша саговорница, да би се ослободили осећаја стида и страха који сви имамо.
Да ураде филмове водећи се само креативним изазовима. У фази смо да већ причамо о темама за њихове филмове. Покушавамо да будемо флексибилни док се деца потпуно не опусте и савладају градиво, али идеја је да у наредна два-три месеца завршимо рад, најављује Лагатор.
Од занимљивости, Ана Лагатор издваја односе у групи који су као у породици, отворени, критични... Падну и тешке речи, али се брзо превазилазе.
Однос према раду је посебна категорија, јер нико у групи не воли додатне обавезе, па им домаће задатке не дају. Сви највише воле да у руке узму камеру и снимају, практичан рад, пројекције и разговоре о о томе шта је добро, а шта не.
Мотивисани су, редовни на часовима и одлучни да истрају, што је веома важно, важније од талента и афинитета.
Документарни филм је велики изазов чак и за озбиљне филмске ствараоце, сматра Ана Лагатор.
Она каже да је цела радионица “Причамо камером” са децом из Дечјег села у Сремској Каменици, као и сваки однос са децом, пун размишљања и рефлексија које су значајне и људски и професионално, пун увида у лични идентитет и могућност изградње нечега што ће да расте.
Игор Бурић
