Подсетимо, признање које носи име једног од најистакнутијих председника Матице српске у готово двовековној историји друштва установљено је 1992. године и додељује се сваке треће године за најбоље објављено научно дело из области историје српске књижевности, односно за целокупно дело из историје српске књижевности. Како је у уводном слову истакао председник Матице српске проф. др Драган Станић, поред изузетног доприноса Младена Лесковца српској науци о књижевности, његово дело карактерише и врхунски стил, односно чињеница да је и књижевно-историјске текстове често писао са полетом који припада песничком делу његове личности. „Славко Гордић је управо на таквом трагу, када је своје увиде у природу дела која је тумачио у својим критичким студијама умео да језички свеже, убедљиво и рафинирано искаже”, рекао је Станић.
А проф. емеритус Душан Иванић, који је уз академика Јована Делића, др Марка Недића, проф. др Наташу Половину и проф. др Драгољуба Перића творио жири награде, појаснио је да су они, ценећи дело Славка Гордића, имали у виду његово књижевно-историјско, књижевнокритичко и есејистичко деловање на пољу српске књижевности уназад неколико деценија. „Огроман је распон тема које су у фокусу интересовања професора Гордића, од Јована Јовановића Змаја до најсавременијих наших песника и прозаиста. Посебан је такође и његов допринос изучавању српске књижевне мисли”, навео је проф. Иванић. „Као што Милан Кашанин наводи да има више Сремаца у Сремцу и више Матавуља у Матавуљу, могли бисмо се питати који је то Гордић у средишту нашег образложења - да ли проучавалац знаменитих личности наше културне и књижевне баштине, или је то књижевни критичар јединствен по томе што деценијама у свом видокругу има дела свих родова и врста у књижевности, или је то можда хроничар књижевних догађаја, прозе, поезије, критике ... Или ћемо на уму имати есејисту, или пак интелектуалца ангажованог у питањима националне културе”...
У свом слову, које је посветио Младену Лесковцу, професор емеритус Славко Гордић је истакао да је он био инкарнација Матице српске, а Матица утемељитељ и родно место Филозофског факултета и, у неку руку, и самог Универзитета: „И да није био председник најстарије српске културне и научне институције, а био је, и да није био први декан поменутог факултета, а био је, његова би личност, дело и деловање – кад је о духовној сфери реч – представљали сам врх вредности коју је домашио овај град и Војводина. Једна од најзначајнијих личности српске културе XX века, како стоји у закључку његове поглавито епистоларне биографије из пера Радована Поповића, Младен Лесковац је упамћен како по опсежној и разноликој стриктно ауторској активности тако и по разгранатом свом прегалаштву на ширем пољу науке и културе”.
Славко Гордић, поред чињенице да је дугогодишњи професор Филозофског факултета у Новом Саду, пише прозу, књижевну критику и есејистику. Објавио је, поред низа књига есеја, критика и студија, од којих је актуелна поменута „Подсећања и наговори” (2022), и пет збирки прозе: Врховни силник (1975), Друго лице (1998), Опит (2004), Руб (2010) и После руба (2020). Приредио је изабране песме Миодрага Павловића, Стевана Тонтића, Јована Јовановића Змаја, изабране приповетке Вељка Петровића, изабрана дела Вељка Петровића, приповедачко-романсијерски сегмент изабраних дела Милана Кашанина и четири књиге изабраних дела Иве Андрића. Добио је награде „Лаза Костић“, „Ђорђе Јовановић“ и „Сретен Марић“. Добитник је Новембарске повеље Новог Сада, Награде за животно дело ДКВ и Повеље за животно дело Удружења књижевника Србије.
М. Стајић
