„Много смо изгубили одласком једног од наших највећих мислилаца, али вредности које је оставио иза себе трајно су уткане у наш идентитет. Допринос који је дао књижевности, промишљању историје и друштвене стварности је немерљив, и његове речи и дела служиће генерацијама као вредна ризница знања, али и као светионик за будуће деловање”, речи су члана Градског већа Новог Сада за културу Далибора Рожића.
Драшко Ређеп рођен је 3. децембра 1935. у Осијеку. Потиче из великашке породице Радијеловић од Високог, која се у XVII веку преселила у Ђурђевац у Подравини, и то због убиства Ређеп-паше, од кога јој је остало и касније презиме. Најраније детињство провео је у Никинцима у Срему, и тамо је завршио основну школу. Са родитељима је 1946. прешао у Руму, где је његов отац Ловро био је директор школе ученика у привреди, а мајка Злата учитељица. У Руми је похађао гимназију и матурирао 1954, да би се исте године уписао на новоосновани Филозофски факултет у Новом Саду, где је и дипломирао 1959; докторирао је на матичном факултету 1966. с тезом „Мисли и погледи Мирослава Крлеже о југословенској књижевности”.
Као уредник културне рубрике на чувеној Трибини младих (1955–60) заслужан је др Ређеп што је ова авангардна институција била веома утицајна на ондашњем југословенском простору, иницирајући покрет омладинских трибина, са разноврсним и свежим, културним и уметничким садржајима. У то време (1955–57) био је и председник новооснованог Академског литерарног клуба и члан редакције књижевног часописа „Поља” (1956-58), те уредник и главни уредник студентског листа „Индекс” (1958–60). Био је најмлађи члан Управног одбора Матице српске у историји ове институције, а поверено му је и уредништво култне Матичине едиције „Прва књига” (1959-74).
Шездесетих прошлог века је водио и лектиру на ТВ Београду, кад је направио антологијске разговоре са Милошем Црњанским и Душаном Матићем, док је у листу „Борба”, са Милованом Данојлићем, засновао 1965. књижевни подлистак, као обновљену врсту матошевског подлисја. Крајем шездесетих и почетком седамдесетих је водио Змајеве дечје игре, а у истом периоду је уређивао и „Релатионс”, часопис УКС и Српског центра ПЕН-а (1969–72)... По напуштању Филозофског факултета, где је, паралелно са свим другим активностима, од 1960. био асистент, а између 1966. и 1971. и доцент, долази на чело „Неопланта филма” и на тој позицији остаје до 1985.
Добитник је низа награда и признања: Бранкове награде Матице српске (1955, 1957, 1959), Октобарска награда Новог Сада (1971), „Милан Богдановић” (1972), „Стражилово” (1980), Искре културе (1993), Змајевих дечјих игара (1994), Златна значка КПЗ Србије (1995), „Драгиша Кашиковић” (1997). Аутор је бројних антологија, а неколико хиљада Ређепових библиографских јединица односе се на теме и судбине у српској, али и у хрватској, македонској и словеначкој књижевности. Био је председник Уређивачког одбора Изабраних дела Тодора Манојловића 1-5, председник Редакцијског одбора Сабраних дела Мирослава Антића 1–15 и председник редакције Сабраних дела Љубивоја Ршумовића 1–20. Уредио је и поговор написао, или предговором представио, више од 80 књига домаћих писаца (од Душана Матића и Тодора Младеновића до Ђорђа Балашевића). У ИК Прометеју, како је сам замислио, формирана је едиција под његовим именом „Драшко и пријатељи”..
Нови Сад је остао без једног од најзначајнијих хроничара својих дешавања, и једног од највећих српских ерудита, оценио је новосадски градоначелник Милош Вучевић. „Његова љубав према новосадској вароши, и фасцинација равницом, све оно што је остало записано, али и оно што ће се препричавати из салона др Ређепа, живеће и наџивеће великана наше књижевности, чији је фасцинантан дух деценијама био синоним за равницу као нешто много више од обичног географског појма. Пропутовао је цео свет, али Нови Сад је био животни избор др Драшка Ређепа. Нови Сад га никада неће заборавити. Његов дух ће трајати докле год буде трајала његова вољена варош”, истакао је Вучевић.
„Наш Нови Сад постаје сиромашнији Драшковим одласком“, рекао нам је Зоран Колунyија, власник „Прометеја”.
„Његова личност одмењивала је институције, а његово неговање усмених разговора као посебног вида уметности је непомовљиво. Кад томе додамо непогрешивост његобог кртичарског ока за књижевне и ликовне ствараоце јасно је како је губитак заиста велик. Одлази права “Војводина стара”, антологичар српског севера, свезнадар наших нарави и појава, а и мој лични саветник и аутор који је чинио део „Прометеја”...“
Говорећи о др Ређепу, књижевник др Миодраг Матицки, догогодишњи председник Вукове задуижбине, констатовао је да се у “његовој лирској биографији оживљавају на есејистички начин разноврсне вароши, маловарошки и сеоски барок, лумперајке до зоре измешане са мирисима војвођанске равнице”. Ређеп је, додаје, своје госте забављао анегдотама и причицама о људима са којима се дружио а којих више нема, и није волео да га означавају само као „књижевног критичара”, јер је његова идеја увек била да буде критичар живота а не литерартуре. “Јер човек не живи са истином и лепотом него са другима”, говорио је др Ређеп, и још: „Не сматрам да нојевски плиткоумно морамо закопавати главу у песак свакојаких наших пустиња, с априорним закључивањима како то није у складу са нашом професијом, у сагласности са нашим искуством. Покондиреност је доказ мале средине. А тек затвореност!”
По редитељу Бори Драшковићу, тајанствена тачка др Драшка Ређепа, у укупности његовог дејствовања, свакако је Душан Матић. Но, сам Ређеп је на ту тезу одговарао речима да тих „тајанствених тачака” има још неколико, растурених по мапи уметности – свуда. „Тачке које ме, у спиралним мојим разговорима и асоцијацијама, нагоне да пишем, помало још дишем, да читам. То је све тада, мени бар, компликованије него што сам мислио у почетку. Алиништа није толико компликовано за мене да ја не бих покушао још и више да искомпликујем, као питање, као проблем, као магију непознатог. Вероватно отуда и то моје, рецимо, присуство у литератури, али и у сликарству, можда чак и у филму. Нешто ми је тесна једна те иста змијска кошуљица једне конвенције, једне етикете, рецимо литераторске”, говорио је др Ређеп.
Својевремено је, на констатацију да ни у Београду, а ни другде у Србији, не постоји аутентичан простор који подсећа на Милоша Црњанског, др Ређеп рекао да је почаствован, и тужан истовремено, што је најаутентичнији сведок те врсте о писцу „Сеоба” био - бидермајер салон Ређепових у кући у Ћирпановој улици у Новом Саду. „Деценијама, од 1960. до 1990. године, Јелкина (проф. др Јелка Ређеп, прим. аут) и моја кућа била је широм отворена за младе и људе од највећег значаја у нашој књижевности, сликарству, филму, јавном животу. Памти тај стилски бидермајер и Душана Матића, редитеља Сашу Петровића, Мерсада Бербера, Крклеца, Данила Киша, Десанку, Коњовића, Тадијановића, Цесарића, Вељка Петровића... Навраћао је и замишљени Иво Андрић. Овде је Бранко Ћопић ’испалио’ чувену “академску” досетку: Волио бих да сам до паса академик, а од паса наниже — академац”, навео је др Ређеп у једном интервјуу..
„Не, нисмо га изгубили, имали смо га!“, на вест о смрти др Драшка Ређепа реаговао је песник Зоран Шапоња, директор издавачке куће „Агора”.
„Разбарушен, неухватљиво непредвидљив на начин оног петогодишњег дечака који је већ сазнао све, Драшко Ређеп је био, уствари, а јесте и даље, оличење свих могућих дисциплина: дисциплине читања, дисциплине мишљења, дисциплине маште, пре и изван свега. Оно чега се можемо сећати, заувек, па и даље, колико год је то могуће, јесте смисао те огромне библиотеке у којој живо светле само оне књиге које су одређене ореолом вредности. Производња смисла и разоткривање вредности јесте тај основни траг Драшковог живора. Речи које је изговарао, а посебно, и посвећенички, писао, и даље нам, ван сваке сумње, сведоче о велико смислу, како наше књижевности, тако и његовог живота.“
М. Стајић
