Кустоскиња изложбе Сузана Вуксановић предочава да је Миљановићева уметничка стратегија блиска војној, да је “Удар” рад преузет из војног вокабулара и војне стратегије, односно да реферише на акцију борбених авиона који у бришућем лету осматрају, извиђају или гађају циљеве, а испод деловања радара, што се нуди као кључна синтагма за ишчитавање Миљановићевих рецентних радова.
Младен Миљановић барата различитим уметничким медијима, методама, алаткама и материјалима. Сузана Вуксановић примећује да он у први план поставља управо оне појаве, догађаје, људе, који су иначе испод радара, невидљиви, небитни, неважни за систем, друштво или државу, а с друге стране оно што се с намером ставља испод радара закона и законитог.
“То је тај удар на Средњу Европу у бришућем лету. То је главни, потресни и онеспокојавајући, субверзивни и конструктивни садржај Миљановићевих актуелних уметничких преокупација, његов напад и његова одбрана ироније и апсурда живота, овде и сада”, записаће кустоскиња изложбе отворене до 10. августа.
У Новом Саду сте најављени као звезда, а неки од ваших радова заиста су међународно познати и награђени бројним признањима. Колико у свету визуелних уметности данас могуће бити звезда и шта то вама значи?
- То би вјероватно значило да велики број људи познаје ваш рад, да сте имали прилику да излажете на значајним мјестима. За мене као умјетника то не значи ништа, можда само још већу одговорност због тога што већи број људи обраћа пажњу на мој рад. То је умјетнику најтеже да постигне. Ти урадиш нешто у свом мрачном атељеу, кући или на изложби, а онда буде проблем како да неко дође да то види, како да људе заинтересујеш за то. Немам уопште визију себе као великог умјетника, нити познатог. С мјесеца гледајући, између Осјечана и Париза нема никакве разлике. Све је ствар позиције с које посматрамо ствари. Врло често волим рећи, пошто се и ова изложба бави тим мјестом у којем сам одрастао, да сам један ђак пјешак који је сваки дан пјешачио 16 километара до основне школе у ратним условима. Гледао телевизију преко трансформатора јер је струја била слаба. Гледао снимке неког Њујорка, Лондона и онда послије 15 година се нашао у жутом таксију прелазећи мост у Бруклину. Исту сцену са телевизије видим уживо. И почињем да плачем у том таксију. Од тачке у којој је једна граната могла да прекине гледање телевизије, до тачке у којој сам у позицији глумца, у главној улози, живим свој филм. Можда с те стране могу да се појаве компоненте које имају карактеристике да ја као умјетник сам себе некад видим у филму, некад као позитивца, некад као негативца.
На отварањима својих изложби изводите перформансе. Откуд то и зашто?
- За мене је отварање изложбе прилика не да умјетник отвори изложбу, него да се сукоби с њом. Гђе дословно својим тијелом показује став који се прокламује кроз највећи дио радова на изложби. Стога ја користим ту прилику кад се негђе искупе људи, кад имаш публику, да као умјетник директно, ин виво, покажем свој став. На тај начин сублимирам све што се налази у радовима који су производ интелекта, креације, а на крају, ипак је тијело основна јединица и основна база свих нас. Ми на крају не лежемо у кревет са својим радовима, него са својим тијелом. Тијело је за мене незамјењива јединица умјетничког израза. Оно не може да лаже. Камен може да слаже, видео може да слаже... Тијело директно пред твојим очима не може да слаже.
Негујете разноврстан приступ стварању и радите у више медија. Како сте развили тај приступ?
- Умјетник би себе кастрирао кад би одлучио да се бави само једним медијем. Ја идем том линијом да заправо бирам медиј као израз на основу материје идеје. Ако идеја тражи да то буде гранитни монумент десет метара са два и по метра, могуће је да је та идеја неизводива у перформансу. Ја сам још као студент настојао да испробам и истражим што више различитих медија, да би их у умјетничкој пракси користио по потреби. Доминира перформанс, доминирају инсталације, фотографија као документација и то је основна медијска структура мог рада.
Игор Бурић
