Мирослав Бенка је глумац и редитељ са преко 60 инсценација класичног и савременог драмског репертоара. Режирао је и документарни филм, телевизијска емитовања, музичке спотове, радио игре и мултимедију, а његове представе су чиниле програм чувених позоришних фестивала, као што су Битеф, Стеријино позорје, МЕШ, Екс понто, Југословенски позоришини фестивал...
Како би сте публици представили своју најновију представу, која ће премијеру имати у петак, у Српском народном позоришту?
- Позвао сам своје колеге, глумце из Српског народног позоришта, Народног позоришта “Тоша Јовановић” из Зрењанина, Народног позоришта из Кикинде и друге, и окупио их око основне идеје коју је свако од нас доживео као сопствену катарзу, своје прочишћење. У најбољем случају, свака представа постаје и духовно прочишћење публике – то је највиша мисија сваке уметности па и позоришта. Оваква мисија нам је неопходна, како би смо могли без оптерећења да идемо напред и развијамо се, унапређујемо се, узајамно прожимамо и оплемењујемо: “Нит знам ко сам, нит одакле… Опрости нам за грехове, за недаће човечанства, опрости нам што смо живи.“ Ово су речи једног од главних ликова представе које врло прецизно осликавају човека као грешно, несавршено биће, дугорочно стање у нашем друштву, без обзира одакле долазимо. Стање које морамо суштински да мењамо.
За вас је ово својеврстан повратак на сцену СНП-а, где сте играли као глумац, можете ли да опишете тај осећај?
- Да, још као студент глуме сам наступао у Српском народном позоришту у представама Јакова Игњатовића – Ђорђа Лебовића “Долња земља”, која је отворила тадашњу нову зграду СНП-а, Крецовом “Сеоском дворишту”, у режији Златка Свибена и Милана Плетела, Гомбровичевом “Венчању”, у режији Пољака Јежија Јароцког, Вељка Петровића – Ђорђа Лебовића “Раванград”, у режији мог професора Дејана Мијача, на представи којој сам му први пут асистирао као редитељу... Чим сам поново ступио у СНП обишао сам камерну, малу и велику сцену, послушао сам пробу симфонијског оркестра. Имао сам утисак као да никада нисам ни одлазио из ове позоришне куће, а опет, толико тога је другачије у односу на ондашња времена. Као да се осећа некаква празнина, замор, недостатак духа који чини позориште као такво. Цивилизовани свет се креће великом брзином напред, хрли ка променама, новим изразима, поетикама. Застали смо, а многи креативни људи су нам се расули по свету: Александра Вребалов, Градимир Смуђа, Јожеф Нађ и други. Имали смо прилике да видимо и велике представе на међународним фестивалима, али ми морамо, систематски, стратешки и промишљено, иза чега стоји држава Србија, бити много више присутни у свету, јер српска и војвођанска култура су део Европе и света. Слутим да имамо људи који би могли успешно да воде и СНП, али позориште је врло захтевна и сложена институција. Наравно, може да се прави само помоћу светла, али не увек. Нама тренутно недостају мислиоци, велике стваралачке личности у односу према српској националној баштини која је скрајнута у односу према светској литератури и уметности од које и те како имамо шта да учимо. Сасвим извесно је и да су се људи затворили у своје атаре и вегетирају, чекајући боље сутра, што је погрешно. Морамо широм отворити установе културе и пронаћи нове начине на путу ка корпоративној култури, аутохтоној и аутономној презентацији и свеопштем умрежавању у земљи и региону. Недостаје нам снажан свет идеја, стратегија, воља и вера – и, радост стварања – повратак једних ка другима и вера једних у друге. Недостају нам снажне, интегративне личности и околности који ће остварити врхунску синергију! Пред нама је Нови Сад – Културна престоница Европе 2021, волео бих да тада заиста и постане истинска метропола културе и спреман сам да дам лични допринос, а који сам радио на једном од најлепших средњоевропских замкова Бојнице у Словачкој, догађај са којег су извештавале највећи ТВ центри света: ЦНН, ББЦ, Дојче веле, РТЛ, Арте... Морамо их довести у Нови Сад и приказати се свету. Наша култура, Србија, ће се на тај начин вишеструко наметнути светској јавности.
Шта вам је најважније када радите на представи, када радите у позоришту, уопште?
- Идеја која комуницира са савременим гледаоцем, која га се суштински тиче. Радост игре заснована на веома аналитичкој и тачној студији, и, жеља за надметањем – како превазићи сопствене могућности – давати себе! – о којим сам управо говорио у најплеменитијем смислу. А суштина сваке уметности, па и позоришта, је остварена комуникација, затворени круг између глумаца и гледалаца, односно, ствараоца и реципијента. Тада настаје посвећено дело, уметност у којој реципијент понире у сопствено биће и происпитује своју личност.
Имате богато искуство, али живимо у сиромашним временима за културу, какав је ваш коментар те ситуације?
- Имам утисак да нам пре свега недостаје вера, као да је у питању страх од сусрета са самим собом, од сусрета са другим бићем, друштвеним окружењем, регионом, великим светом, жеља или воља за личном и националном/ интернационалном презентацијом. И, не на последњем месту, смисао за емпатију и давање – једноставно, бити бољим.
Игор Бурић
Познати сте и као руководилац уметничког центра „Хлеба и игара”, која су вам искуства, скорашње активности и постигнућа на овом плану?
- АРТ центар “Хлеба и игара” (или Арт центрум “Цхлиеб а хрy”, такође Арт центер “Бреад анд Плаyс”) је уметнички центар, са седиштем у Старој Пазови. Основан је 14. марта 2007. Ми смо, академски уметници, незадовољни постојећим стањем у култури под слоганом “ЛОКАЛНО – РЕГИОНАЛНО – УНИВЕРЗАЛНО” – кренули у истраживања. Стварали смо и путовали са својим пројектима. Од Старе Пазове до Београда, Новог Сада, Ријеке, Милана, Будимпеште, Варшаве, Беча и Братиславе. Позоришна делатност АРТ ЦЕНТРА припада врхунским позоришним активностима у Србији. Наше представе су игране на најпознатијим позоришним фестивалима у земљи и иностранству.
